Teško je biti uspešan u globalizovanom svetu, ali je lako mrzeti taj svet zato što u njemu nisi uspeo. Najlakše je prezirati svet ako si inferioran zato što, recimo, čak i ne razumeš nijedan svetski jezik (što je slučaj sa više srpskih uglednih akademika, nacionalnih pisaca, vrhunskih političara, novinara...).

  Novak Đoković.

 30 godina. 223 nedelje najbolji na svetu. 67 velikih turnira u karijeri. 12 puta prvak Australije, SAD, Engleske i Francuske, na prvenstvima na kojima učestvuju igrači iz celog sveta. Ukupno 771 pobeda na zvaničnim ATP turnirima. Zarađenih skoro 109.000.000 dolara samo od turnirskih nagrada.

„Sanjao sam da postanem prvi na svetu. I sanjao sam Vimbldon. U dva dana snovi su postali stvarnost. Dugo vremena nakon toga smenjivale su mi se slike u glavi – jasnije nego ikada pre.“ (Karijera i opis smisla, sabrani u dve rečenice na zvaničnom sajtu Novaka Đokovića)

„Ja sam Srbin, nisam Hrvat... ali ne brinite, to Vam je skoro isto“. (Novak Đoković, odgovarajući superiorno na lenjost i neobaveštenost zvaničnog spikera na turniru u Kanadi, na početku svetskog uspona 2007. godine).

  Željko Obradović.

 57 godina. Devet puta šampion Evrope kao trener Partizana, Huventuda, Reala, Panatinaikosa i Fenerbahčea. Prvak sveta, kao igrač, sa reprezentacijom Jugoslavije. Olimpijski vicešampion kao igrač. Prvak sveta i Evrope kao trener reprezentacije. Olimpijski vicešampion kao trener reprezentacije. 11 puta prvak Grčke, 2 puta prvak Turske...

 “Koliko je faktor sreće važan u trenerskom poslu?'. - Pogledao me kao da sam pao s Marsa, ali iskreno, i odgovorio 'nimalo', dodajući: 'moj trenerski posao je da uvedem utakmicu u neizvjesnu završnicu, a na igraču je da pogodi zadnju loptu'. (Zoran Čutura, objašnjavajući kako mu je svoju životnu i poslovnu filozofiju sažeo Željko Obradović) 

  Matija Bećković.

 77 godina. Redovni član SANU. 12 knjiga poezije u sabranim delima. Domaće nagrade: Sedmojulska, Oktobarska, Njegoševa, Zmajeva, Nagrada Vukove zadužbine, Žička hrisovulja, Milan Rakić. Stefan Mitrov Ljubiša…  Nijedna velika međunarodna nagrada ili priznanje.

“Držeći taj trend, ostalo je samo da promene pol.” (Matija Bećković, o Crnoj Gori, koju posprdno zove “Montenegro”, posle odluke crnogorske skupštine o ulasku u NATO)

  Zašto ovo pišem?

 Zato što, posle svih ovih godina, sve više verujem da biti Srbin nije ni lako ni teško. Da je to zanimanje samo nesposobnjakovićima, ljudima koji nešto hoće na mufte da ućare, lenjivcima koji se panično boje mogućnosti da će jednom ipak biti otvoreni dosijei tajnih policija i vojski iz kojih će isplivati kako su najjadnije moguće, uglavnom banalnim i pokvarenim dojavama o komšijama, prijateljima, saradnicima u opoziciji i vlasti, bračnim i vanbračnim partnerima, kolegama iz redakcija i koleginicama iz posla... strašno dosađivali ozbiljnijim ljudima u službama koji rade ozbiljan posao.

 Teško je biti uspešan u globalizovanom svetu, ali je lako mrzeti taj svet zato što u njemu nisi uspeo. Najlakše je prezirati svet ako si inferioran zato što, recimo, čak i ne razumeš nijedan svetski jezik (što je slučaj sa više srpskih uglednih akademika, nacionalnih pisaca, vrhunskih političara, novinara...).

 Drugo, očigledno da nije najvažnija stvar koju i koliku školu ste završili. Prva dvojica opisanih u ovom tekstu su završili srednju školu, nemaju fakultet, master, magisterijum ili doktorat. Međutim, da biste to kompenzovali, i da biste se osećali normalno i uspešno, da biste imali pravo da vas ljudi stvarno poštuju, morate nešto zaista da umete da radite i da to verifikuje neko ko vam nije tetka, veza u policiji, partiji ili kod zapadnog donatora ili agenture istočne službe.

 Teško je završiti fakultet, ali je lako objašnjavati kako to uopšte nije važno, jer ni Zukerberg nije završio fakultet. Razlika je samo što je Zukerberg promenio i popravio svet, stvarajući nešto novo i nešto što služi milijardama ljudi. Nije ostao nesvršeni student zato što ga je mrzelo, nije umesto fakulteta svoje veze i karijeru napravio sedeći po opskurnim kafanama sa još opskurnijim moćnicima koji bi mu obezbedili da postane nešto. A takvih, recimo u Srbiji, ima baš mnogo. Neki od njih su direktori ili glavni urednici vladinih i antivladinih medija, vladinih i antivladinih nevladinih organizacija, borci za Veliku Srbiju i borci za obnavljanje socijalističke Jugoslavije, glasni prvaci stranaka i pokreta, provladinih i ultraopozicionih... svi ćete ih prepoznati po tome što veoma vole da se prikazuju obrazovanim i pametnim, boljim od drugih, a u biografijama im uvek piše i ona bedna i smešna formulacija „studirao/studirala je...“ a ne piše šta, gde i kada su diplomirali.

 Nema nijednog uspešnog vodinstalatera i poslastičarke koji će za svoje eventualne promašaje kriviti novi dizajn slavine ili pojavu žutog šećera. I nikada od njih nisam čuo rečenicu „studirao/studirala sam“.

 Ima, međutim, velike životne radosti, prave profesionalne i ljudske mudrosti i uglavnom ljubavi prema ljudima i svetu, koji proističu iz toga što su to ostvareni, a ne prikraćeni ljudi koji do podne mrze sebe, a posle ceo svet (koji nas truje vakcinama, genetski modifikovanim organizmima, promajom, gramatičkim pravilima, nevladinim organizacijama, pravilima i osnovnom radnom etikom...).

 Zato Novak Đoković i Željko Obradović mogu da budu tako ludački koncentrisani na terenu i pored njega, zato mogu da, po izrazu očiju dok se bore, izgledaju kao da hoće da satru protivnika, a zapravo samo žele da ga pobede, po pravilima i zato što je to smisao posla koji su izabrali i koji vole. Zato kod njih nema kukanja, na promaju, opoziciju, režim, nastavnicu koja ih mrzi, pravila APR, svetsku zaveru, domaće izdanike...

 Novak Đoković i Željko Obradović su promenili svet sportova i poslova kojima se bave. Po pravilima koja su važila i važe u tim sportovima i profesijama. Pobeđujući, i kada su počinjali, kada su bili rukiji, kada iskusniji nisu smeli ni da probaju. Kada su svi mislili da će brzo propasti, pa da im se onda, kao što uvek radimo, smejemo.

 I zato su oni Srbi, bez problema.

 Svuda, a ne samo tamo gde to nije nikakav izazov, u zadimljenoj mehani, srpskom TV studiju, Skupštini Srbije... I zato su oni - zato što je Novak 223 nedelje bio prvi na svetu, zato što je bio prvak Amerike, Australije, Kine, Velike Britanije, Italije, Španije... zato što je Željko pobeđivao, prilagođavajući sebe navikama i sebi navike sredina koje su različite – Jugoslavije, Srbije, Španije, Italije, Grčke, Turske – ljudi koji nemaju probleme sa svojim identitetima, Kao Čačana, Beograđana, Srba. Mogu da budu sve to i da od toga ne žive. Ali ni da se toga ne stide.

 Ljudi kao što su Matija Bećković, i još hiljade njih, zadrtih nacionalista i žestokih građanista, to nikada neće moći. Zato će oni, šta god da rade, potpisani ili skriveni iza nikova na mrežama ili saradničkim dosijeima, mrzeti sve oko sebe i sve će im biti krivo, prema svemu će biti inferiorno cinični. I niti su nacionalisti, niti su građanisti. Uglavnom su obične budale. I nesposobne kukavice. Pizde. (Da, rekao bih ovo bez obzira da li je reč o muškarcu ili ženi na koje se odnosi – dakle, usvajajući i slažući se s pravilom o testu na seksizam koji je postavio Dejan Anastasijević).

 Željku i Novaku, pokojnom Pekiću i živoj Biljani Srbljanović ne smeta ceo svet – oni su u njemu, uprkos svemu, uspeli. Onima koji nisu, bilo u svetu bilo ovde, ostaje uteha da uvek mogu da ispadnu idioti tako što će optužiti Sorosa za zaveru ili došljake koji su stigli u Beograd da kvare njihov nobl svet saobraćajnih akademika, sa naočarima zakačenim o kragnu polo majice.