Danas, kad postajem pionir

Dajem časnu pionirsku reč:

Da ću marljivo učiti i raditi,

Poštovati roditelje i starije

I biti veran i iskren drug

Koji drži datu reč.

Da ću slediti put najboljih pionira

Ceniti slavno delo partizana

I napredne ljude sve

Koji žele slobodu i mir.

  Svi mi koji smo deca Titovih pionira pamtimo tuđe romantizovane uspomene iz doba bivše Juge – kako si sa crvenim pasošom mogao gde hoćeš (najčešće u Trst po farmerke), kako si mogao da spavaš na klupi u parku, a da ti dlaka s glave ne fali, kako se letovalo na hrvatskim otocima koji su najlepši na svetu... Sve u svemu, sve je bilo lepo, sigurno i ušuškano, svi su bili mladi, dobri i bezbrižni. Šteta što smo bili mali (neki od nas možda čak ni u planu), pa se nećemo sećati lepote življenja u takvom jednom sistemu.

 Sad kad sam dovoljno odrasla da mogu da napravim ozbiljan kritički osvrt na političku i socijalnu situaciju te mitske države, opet to neću raditi – malo zbog toga što je to već davno prežvakana tema, a malo i iz poštovanja prema tim generacijama kojima je danas ostalo samo da se sa setom sećaju toga kako je nekad bilo i da je njihova „savršena država“ bila samo jedan veliki mehur od sapunice. Juge više nema, živimo u nekoj stvarnosti koju niko od njih nije mogao ni da nasluti onomad kad je polagao pionirsku zakletvu. Možda krive sebe što nisu uradili nešto da izbegnu stanje u kome smo se našli, možda i ne – tu temu ostavljam za neki drugi put. Ono što mi je mnogo zanimljivije je kakvu su vaspitnu štafetu predali nama, njihovim potomcima.

 Odraze vrednosti koje su generacije i generacije Titovih pionira utisnule u svoju decu danas veoma jasno vidim u sebi i u generacijama blizu mojoj. To su generacije koje su, odgovorno tvrdim, potpuno nespremne za život u ovom dobu.

 Naša moralna načela, životne vodilje i aršini koje smo usvojili od svojih roditelja pripadaju jednom mrtvom vremenu koje je odavno iza nas. Stvarnost ide u jednom smeru, a mi zbunjeni stojimo i gledamo kako nam tlo izmiče pod nogama i pitamo se kuda to ide ovaj svet i gde li ćemo mi ovakvi kakvi smo u njemu završiti. Često i sama tražim te odgovore, prilično očajna i prilično ljuta što sam bačena u ovu situaciju tako nespretno – ljuta na sebe što ne mogu da se snađem, podsvesno ljuta i na svoje roditelje koji su me „sve učili pogrešno“. Čitava jedna generacija odgajala je svoju decu na premisama koje su se njima činile potpuno prirodne i normalne, a koje danas jednostavno moramo pustiti niz vodu.

 Govorili su nam da je važno da budeš dobar đak. Treba redovno ići u školu, slušati i poštovati učiteljicu. Ako si dobar đak u osnovnoj, upiši gimnaziju, ako nisi onda na neki zanat. Posle na fakultet, on je veoma važan. Uči mnogo, čitaj te tomove i tomove knjiga i izađi na usmeni, pričaj šta si sve zapamtio, niko te neće ni pitati da mnogo to analiziraš. Nije važno šta studiraš, uči ono što voliš. Bitno je da si fakultetski obrazovan, to će ti doneti ugled i dobar posao.

 Posle fakulteta se zaposli, to neće biti problem jednom kad dobiješ diplomu. Gledaj da posao bude državni, to je najsigurnije. Plata možda nije kao kod privatnika, ali te ne niko ne izrabljuje. Imaš fiksno radno vreme i ideš kući. Siguran topli obrok i regres, na odmor možeš preko firme, imaju lepe povlastice za svoje zaposlene. To je najsigurnije.

 Kad se zaposliš možeš da se udaš/oženiš. Biraj nekog koga voliš i ko je iz „fine kuće“, ostalo ćete sve sami. Ako ste oboje mladi, fini, obrazovani i imate siguran posao, sve je OK. Kupićete stan, roditelji će da pomognu naravno, to neće biti problem. Posle možete da radite na deci, i tu će roditelji da pomognu. Daćete decu u državni vrtić, ako baka i deka ne budu mogli da ih čuvaju, a vi ćete se posvećivati njima posle posla, ima vremena za sve.

 Šta je bitno ko vodi državu ako je svima dobro? Kakve veze ima da li je na vlasti 5 ili 25 godina kad radi posao? Uvek će biti neko nezadovoljan i neko ko će da se buni, ali ne treba da se traži dlaka u jajetu. Ti ne talasaj, bitno je da budeš zbrinut.

 Generacije naših roditelja od ovih lekcija nisu odustali ni posle devedesetih, kad je evidentno sve palo u vodu i kada više ništa od onoga što su nam govorili nije bilo moguće.

 Valjda su se nadali da će neko mahnuti čarobnim štapićem i da će sve opet biti u redu. Te generacije i dalje ne mogu da se pomire sa tim što njihova deca rade na crno, žive sa njima u poznim tridesetima i neretko nemaju ni kučeta ni mačeta. Očajni su što njihovi mezimci i mezimice svake godine apliciraju za Green Card i ponavljaju im da nigde nije kao kod kuće. Kvalitet uvek ispliva, kažu, samo radi i trudi se. I nije im jasno zašto su njihova deca nesnađena i nesrećna. Krive Slobu, Vučića, državu. Sebe retko.

 Ni jednima ni drugima nije lako – oni ne razumeju gde je pošlo naopako, a mi ne možemo da se otresemo onoga što nam je kroz vaspitanje i odrastanje nametnuto. Očigledno je da živimo u svetu u kom više ne postoji nikakva sigurnost, gde se stvari menjaju vrtoglavom brzinom, u kom negativna selekcija neretko dominira. Mlađe generacije malo bolje kapiraju stvari i bolje plivaju – grizu i grabe, prilagođavaju se, rešeni su da uspeju i neretko nama, koji smo malo stariji, izgledaju kao generacija koja „raste na pogrešnim vrednostima“.

 Nismo svesni toga da smo zapravo mi ta generacija, ne oni. Današnji svet nije onaj za koji su nas naši dobronamerni roditelji tako uporno i sa puno ljubavi spremali – ukoliko to shvatimo dok još nije kasno, možda uspemo da nađemo svoje mesto pod Suncem. Neće biti kao u Jugi, ali će ipak biti mesto.