Jedan od načina da shvatimo zašto nam je toliko dugo loše jeste da se osvrnemo na dva izvora većine naših problema: 1) negativni smo i ponosno nosimo svoj cinizam; 2) mislimo da sve znamo i ne želimo da se menjamo. To su ujedno razlozi zbog kojih danas ovaj tekst pišem s one druge strane Atlantika.

 Jer, kad sam u leto 2014. život ugurala u dva i po kofera i preselila se u Sjedinjene Američke Države, u glavi mi se vrzmala jedna misao: trovanju je došao kraj. Pod trovanjem, pritom, ne podrazumevam dnevni otpad koji nam ritualno serviraju mediji, već društvenu pojavu koju je teško iskoreniti. Skloni smo kao društvo da u svemu nađemo nešto loše i spremni da najviše energije usmerimo u potragu za onim što ne valja.

 Setite se koliko ste puta videli, čuli ili pročitali: “Nisam siguran da je to pametno”, “Teško će to ići”, “Nije to loša ideja, ali ne znam kako si zamislila da je ostvariš”, “Ma nema šanse da mu taj posao uspe”, “Razumem sve to, ali…” Ne bih da navodim slične fraze i izraze koji svaku novu ideju u startu sabotiraju i čak najvećeg entuzijastu osujete u pokušaju da realizuje svoju zamisao. Setite se desetak situacija u kojima je neko koga poznajete u Srbiji podelio ideju ili plan. Koliko puta ste čuli da su ga drugi ohrabrili ili podržali? Iskreno ohrabrili i istinski podržali?

 Atmosfera u kojoj se ambiciozni sapliću, hrabri omalovažavaju, pošteni proglašavaju glupima, a optimistima dodeljuje dijagnoza da su ludi, mnoge je od nas i navela da potražimo novi dom van Srbije. I kada mi je pre tri godine stigao mejl da sam dobila stipendiju za doktorske studije na Univerzitetu u Tenesiju, ugrabila sam tu priliku bez razmišljanja, jer sam na nju gledala kao na šansu da se oslobodim otrova i započnem zdrav život. I figurativno i doslovno.

 U Americi, zemlji zaista neslućenih mogućnosti, od pojedinca koji želi da uspe, kako god uspeh definisali, očekuje se da sebi zadaje ciljeve, kratkoročne i dugoročne, da na njima radi i bude strpljiv. Uslovi u kojima je moguće ostvariti ciljeve i imati to što mi zovemo “normalan život” ne uključuju samo materijalne pogodnosti koje vam olakšavaju svakodnevicu. To su uslovi u kojima se vodi jedna zdrava komunikacija, gde ljudi dele ideje, planove, namere, ohrabruju i savetuju. Tu gde su nam misli zauzete poslom i planiranjem, nema se vremena da se žali i kuka. Nema se vremena da se mrzi i mrači. Vreme služi za aktivnosti koje sadašnjost čine ispunjenom a budućnost uzbudljivom.

 Kad se za trenutak udaljite od tog okruženja i pogledate sajtove domaćih medija i društvene mreže, Srbija, bez najmanjeg preterivanja, odaje utisak mesta zatrovanog mržnjom u kojem će se i poslednji atom energije radije potrošiti da se po nekom oplete, nego da se za sebe lično uradi nešto dobro. Poražavajuće i tužno.

 Prateća pojava cinizma koji se svakodnevno demonstrira i u „onlajn“ i „oflajn“ okruženju u Srbiji je zatvorenost za drugačiji stil života, novu praksu i nepoznate ideje.

 Neretko svedočim, posebno na društvenim mrežama, da se otvorenost izjednačava sa nekritičkim usvajanjem ideja i proizvoda iz drugih zemalja, pogotovo zapadnih. Takvo stanovište je izvitopereno, jer otvorenost za nove ideje i jeste rezultat kritičkog posmatranja stvarnosti. Međutim, u Srbiji se radije kultiviše pristup da mi sve najbolje radimo, ali nas ceo svet mrzi i zato nam je tako kako nam je. Nema šta novo da učimo, nema šta da se menjamo, nema nama šta ko da objašnjava i pokazuje jer mi sve to “mnogo bolje znamo”. Verujem da su zbog ovakvog stava mnogi strani eksperti koji su prilikom dolaska u Beograd zaista imali volju da podele sa administracijom države Srbije svoje iskustvo i ideje, gubili vreme.

 Za mene je dolazak u SAD bio prilika i da učim od boljih i budem okružena ljudima koji su spremni na promene ako te promene donose nešto bolje. Bila mi je potrebna takva atmosfera a bilo mi je jasno da u Srbiji o njoj mogu samo da maštam. Amerika mi je to pružila. Od dolaska ovde tražila sam savete, kritiku i postavljala pitanja. Slušala sam predavanja vrsnih profesora želeći da učim o njihovim metodama podučavanja. Družila sam se sa ljudima koji su proputovali pola sveta želeći da od njih učim o zemljama u kojima još nisam bila. U nameri da poboljšam fizičku izdržljivost, trčala sam sa iskusnim maratoncima koji imaju nekoliko medalja sa bostonskog, njujorškog i drugih prestižnih maratona. Od svojih studenata sam tražila anonimne evaluacije predavanja, želeći da utvrdim šta im pomaže da razviju novinarske veštine i gde misle da grešim, ne bih li to promenila u narednom semestru. Kritike se nisam bojala. Naprotiv. U SAD, gde se vrednuje konstruktivna kritika, onaj ko želi da napreduje nje se ne boji, već joj se raduje.

 Zato mi je danas teško da razumem zlurade komentare o stilu života, poslovanja i obrazovnom sistemu u SAD i drugim zemljama Zapada. Teško mi je da shvatim zašto su mnogi koji su imali prilike da uče od eksperata iz Amerike ili zemalja Evropske unije često dremali na seminarima i sastancima, previše drski da bi uvideli vrednost vremena koje neko ulaže da bi sa njima podelio svoje iskustvo, opisao put do uspeha i ukazao na potencijalne greške. Čini mi se da u startu zauzimamo negativan stav i žalimo se kako nama neko ko je došao da pomogne “troši naše vreme” jer “mi to znamo mnogo bolje”.

 Ne znaju cinici i deklarisani mrzitelji svega drugačijeg da se vreme ne gubi ako se uči od boljih kako da se napreduje i radi efikasnije. Amerika, iako daleko od idealne zemlje, u jednoj deceniji primi oko 10 miliona legalnih imigranata, drži stopu nezaposlenosti ispod pet odsto i svake godine otvori granice za skoro milion studenata iz inostransta. Podatak da taj broj ljudi želi da boravi u SAD i tu nađe dom govori da u toj zemlji mnogo toga mora da valja. Zato treba da porazmisli svako ko dođe u dodir sa „trulim zapadom“ i njihovim stilom života i razmišljanja – da li će uz stav „mi to znamo najbolje“ da nastavi da demonstrira taj ničim potkovan osećaj superiornosti ili će da uvidi vrednost prilike da uči od boljih i da se menja.

Biografija

Mirjana PantićDiplomirala novinarstvo i magistrirala na smeru za Evropske studije Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Od 2002. do 2014. radila je u nekoliko redakcija beogradskih medija posle čega odlazi u SAD, gde stiče doktorat u oblasti komunikacija i informacija na Univerzitetu u Tenesiju. Od jeseni 2017. biće profesor za digitalne medije na univerzitetu Pejs u Njujorku.