Koliko je važno reći – da, pogrešio sam i izvini, podjednako je važno šaliti se i na sopstveni račun. Posebno u politici. Sjajan primer toga je Šon Spajser, nekadašnji portparol Donalda Trampa, koji je na ovogodišnjoj dodeli Emi nagrada bio gost iznenađenja.

 Šta je radio Spajser na Emiju? Ono što zna najbolje – preuveličavao broj gostiju.
Spajser je „branio“ broj ljudi koji prati Emi, na isti način na koji je svojevremeno stao u odbranu Trampovog stava da je njegova inauguracija najveća ikada u američkoj istoriji. „Ovo će biti najveća publika (koja će gledati dodelu Emija), kako ovde, tako i širom sveta“, rekao je i to istim rečima kao i kada je opisivao broj ljudi na inauguraciji. Svaki predsednik voli da je njegova inauguracija baš ona najveća, kako u zemlji, tako i u istoriji te zemlje, ali ipak Spajser se kasnije i izvinio za tvrdnje koje je izneo. 

 Kada su mediji potegli pitanje Trampove odgovornosti, na prvoj konferenciji za medije, rekao je da će „administracija smatrati medije odgovornim“. To samo govori o strahu administracije od medija i nemoći da ih potpuno kontroliše. 

 Jedini način za „kontrolu“ medija je kreiranje sadržaja i maksimalna opreznost da ne napravite neku glupost. Nema drugog leka. Nijedna cenzura, ili pokušaj, neće pomoći niti može da izdrži dugo vremena, posebno kada demokratske institucije rade svoj posao.
Spajser je i sam fenomen. Čuvena je i njegova rečenica: „možemo da se ne slažemo oko činjenica“. Upravo ona simbolizuje otvaranje Pandorine kutije moderne komunikacije, invaziju fake news-a i analiza koje se oslanjaju na njih u medijskom ciklusu 24/7 gladnom sadržaja, ali posebno senzacija.
Doduše, u Srbiji imamo i više nego dovoljno iskustva sa „lažnim vestima“ i njihovim uticajem na javno mnjenje. I to ne samo devedesetih, kada su brojni opskurni mediji i novinari vedrili i oblačili medijskim nebom.

 Sa druge strane, uticaj društvenih mreža na politički diskurs mogli smo da vidimo i sa ubrzanom reakcijom zajednice na Tviteru na „odbijanje“ Saleta Đorđevića da se rukuje sa Anom Brnabić. Bili pristalice ili ne, ove ili bilo koje druge vlasti, ljudi požure da odreaguju i nađu neki problem, dok niko ne razmišlja možda o nekom trenutku nepažnje, umoru... ili o potencijalnom demantiju, koji je usledio u vidu slike koja se pojavila nešto kasnije na kojoj su Ana i Saša zagrljeni.
U komunikacijama koje se ubrzano menjaju, fejkovane vesti postaju metod prošlost. Slike su uvek prisutne, od Staljina koji je dodavao i brisao „prijatelje“ sa slika, do skorašnjih fotomontaža svetskih lidera koji sa pažnjom motre na Putinovu reakciju. Međutim, sadašnjost su fejkovani video klipovi. 

 Prema svim relevantnim istraživanjima, ljudi imaju problem da detektuju lažne slike, ali i da primete izmene na realnim fotografijama koje su „prilagođene“ nečijem cilju. Kakva li će tek biti situacija sa video klipovima? 
Video izjava „u kameru“ se percipira kao verodostojniji alat od teksta ili fotografije, međutim, da li je zaista tako? Pojavili su se lažni video klipovi, poput onog sa Obaminim govorom, koji su maltene potpuno identični sa nekim pravim klipom, jer predstavljaju sintezu više videa visokog kvaliteta koji su „uhvatili“ i sinhronizovali pokrete njegovih usana.

 Pomenuti klip je samo pokazna vežba, a pitanje je vremena kada će politički protivnici krenuti da ih koriste i prave izmišljene govore – u kojima se pozdravlja terorizam, poziva na nečije ubistvo, preti, prihvata mito, obećava neka usluga. 

 Kako ćemo se zaštiti?

 Društvene mreže mogu da se zaštite naprednijim algoritmima, na kojima se već radi. Mediji mogu da se zaštite od fake news-a koji potiče sa mreža kroz upošljavanje fact checker-a, čiji će jedini posao biti da proverava verodostojnost informacija koje kruže mrežama, relevantnosti ljudi koji su plasirali informaciju i portalima koji su je prvi preuzeli. Međutim, ovo će značajno usporiti rad medija i rizik od odliva konzumenata vesti može da se poveća upravo na one portale koji su brži u plasiranju informacija.

 Postavlja se pitanje: da li više volimo da nas informišu tačno ili brzo?

 Jedno je sigurno: do skoro je za medije bilo dovoljno da budu na mrežama, međutim, sada sami mediji moraju da postanu mreže. Mreže koje će povezivati ljude, biti kredibilni i koji će vratiti poverenje ljudi da nije sve izmišljeno.

 Ali kako će se ljudi zaštiti? Da li je način da se izborima sa ovom pošasti – promena regulative i sankcionisanje onih koji šire lažne vesti? Ili je to jedan od načina da se ugrozi sloboda izražavanja, jer, kako s pravom govore brojni pobornici slobode, ne možemo protiv neslobode da se borimo još većom neslobodom. Ili jednostavno da čekamo sankciju koja bi prirodno trebalo da dođe od korisnika, kada ti mediji izgube kredibilnost?

 Takva vrsta sankcije još uvek ne dolazi u dovoljnoj meri, čak ni u SAD. Veliki broj birača, to jest, konzumenata, veruje u ono što su „stare“ medijske kuće neprovereni izvori informacija. To je tako delom i zato sredstva na kojima se ljudi informišu zastupaju stil i način života, predstavljaju pogled na život i sistem vrednosti. U takvim okolnostima, svako se okreće onom kanalu kome veruje, izolujemo se od sveta i od realnosti i nalazimo se u mehuru koji smo sami kreirali.

 Da li ćemo i kada izaći iz mehura ili ćemo živeti, svako u svojoj paralelnoj stvarnosti? Neko na opozicionom Tviteru, neko na vladajućem Pinku, pa ko gde završi. Ili ćemo morati da iskočimo iz udobnih pozicija i da svoje protivnike dobijemo – na njihovom terenu.

 Da naučimo nešto i od Šona Spajsera, koji je otišao tamo gde bi se u ovom trenutku retko koji Republikanac usudio.