Da ne bi izgledalo kao da kružim kao kiša oko krsta kod Kragujevca, i da se obezbeđujem stilom “dobro jutro čaršijo na sve 4 strane”, odnosno da ne bih morao da se raspravljam sa likovima koji odjednom preplavljuju javnost savetima strankama opozicije, možda je najbolje da, pred odlazak na odmor, u 6 paragrafa, takoreći otvorenim pismom, probam da objasnim šta mislim o tome koji je najbolji način da se konsoliduju srpske stranke; kada kažem stranke, mislim na opoziciju.

 O strankama na vlasti neću govoriti. Mediokriteti mogu slobodno da kažu da je to zato što neću da napadam vlast. To me zabavlja. Moj stav je, međutim, da vlast i sadašnje vladajuće stranke uopšte nisu bitne. Da je za politički život u Srbiji važno samo da li će se konsolidovati i najzad, posle rada od nekoliko godina, postati opet sposobne da povremeno pobeđuju i održivo gube, one snage koje predstavljaju deo Srbije koji nije i neće glasati za stranke koje su sada na vlasti. Tek tada bi one, te snage i tako osposobljene, mogle da uzmu glasove i dela birača koji u nekom momentu jesu glasali za pomenute stranke. To, siguran sam, samo od njih zavisi.

 Zato što se – a to ne mogu, a posebno ne besplatno, da crtam ulenjenim političarima i rukijima koji su se zainteresovali za politiku u poznim četrdesetim – tako dešavaju političke promene. Deo birača koji je, u jednom momentu, glasao za stranke koje su time postale većina i vlast, na jednim izborima “promeni stranu” i glasa za dotadašnju opoziciju.

 Tada ona postane vlast. I tako u krug. To se zove politički sistem i to treba Srbiji. Šta nije jasno!?

Dakle:

1. Da se ne lupeta i ne hvata na demagogiju, bez preke potrebe.

 Kada se malo ipak mora, a ponekad malo mora, pošto je politika pop a ne umetnička kompozicija, onda da se ne ponaša kao da sutra ne postoji. Ako se ljudima učini da ste glupi, pa, recimo, šerujete očiglednu fotomontažu ili fotografiju neprilične poze nekoga iz vlasti, a u roku od 10 minuta se pojavi ista situacija u koju ste i sami bili uključeni tokom karijere, onda više delujete kao glupak nego kao neko ko ima ozbiljnu nameru i plan da pobedi na izborima.

 2.  Da se ne gleda mahnito šta ko duhovito ili uvredljivo piše po društvenim                        mrežama pa to brže bolje pretvara u političke izjave.

 Tako se postaje prepričavač aforizama; to je OK ako biste da ispadnete kul u društvu ljudi koji nemaju društvene mreže i/ili niste imali razvijen seksualni život pre nego što ste počeli da se bavite politikom, a sad vas je baš krenulo, pa biste da prodate bajatu foru, u društvu neobaveštenih ili onih koji/koje vam se svakako već dive, zato što je TV (još uvek, iz teško objašnjivih razloga) afrodizijak. Teško, međutim, da se tako postaje politička snaga za koju će ljudi stvarno glasati. Mislim u brojevima koji omogućavaju da se pravi vlast. Puna su politička groblja onih koji su mislili da su lajk i glas na izborima posle toga isto. Verujte meni. Bar za ovo poslednje rečeno.

 3.  Da se ne prave neprijatelji tamo gde nema potrebe i da se ne traže prijatelji                   tamo gde prijateljstva nema.

 Da se ne izvređa baš svako ko ima neku primedbu, posebno ako ona nije pakosna. Da se ne pada u maniju, koju su izmislili nesposobnjakovići koji tako štite svoj monopol na liderstvo u strankama, da je bot svako ko nešto suvislo primeti, a “ne bavi se onom drugom stranom“. Kako da vam kažem – ja, na primer, često razmišljam o tome kako da postane bolji Partizan, pošto za njega navijam. Nemam, međutim, nikakvo mišljenje o novoj generaciji uložaka ili rodu brokolija i uopšte ih ne kritikujem, pošto nisam zainteresovan i zato što ih nikada neću koristiti. Tako i sa strankama. Odnos i mišljenje imam samo prema onome do čega mi je stalo.

4. Da se ne pokušava da se dopadne svima, ne obećava vraćanje plata i penzija, ne hejtuju Zapad, MMF i Evropa... da se ne obećava da ćete zakrpiti sve rupe na ulicama i obezbediti da ljudi u bolnici jedu hamburgere i tartufe, umesto dijetalne hrane.

 Ljudi nisu maloumni i nisu deca. Nemojte tako da ih tretirate. Glas nećete dobiti, a ako ste baš bezobrazni, pa im vređate i inteligenciju, možda dobijete jedino šamar. Posle koga ćete plakati i napraviti još jednu glupu grešku. Niko neće za vas glasati zato što ste slabi i neko vas bije. To ne ide tako. Glasaće za vas ako ste sposobni da ih zaštitite. Da se pobijete, ako baš treba, za njih. Zašto bi glasali za vas ako ne možete da odbranite ni sebe!?

5.  Da se ne upada stalno u panike, loženje na izbore i projekte pravljenja                            frankrenštajn koalicija od kojih nikada ništa ne bude. Srećom.

 Ne morate da se izbezumite od straha čim se pojavi neki novi prolećni ili letnji hit na političkoj sceni, svake godine. Stranke su konceptualni album. Ili, tačnije rečeno, višegodišnja serija. Ne bojte se. Ako ste dobri i spremni ste da se popravljate (pošto sada baš i niste dobri), nema razloga da strahujete od popularnih izvođača letnjih hitova. Oni su baš to – jednoletnji hitovi. Ako imaju nameru da postanu nešto više, gledana serija sposobna da preživi jednu sezonu, pik obožavanja i pad zbog razočaranja, dakle prave političke stranke, onda će oni doći kod vas da uče i traže pomoć. Saberite se.

6.  Najvažnije: da se NIKADA ne bude arogantan, ovako kako sam ja, povremeno i             namerno, bio u ovom tekstu.

                                                             ***

 Umesto odjave: Dakle, ja, za razliku od Bojana Pajtića, ne mislim da stranke treba da jedu žabe. Mislim ovo što sam napisao. I, na kraju, Bojana Pajtića nikada ne bih napao, kao što i nisam, da je i dalje predsednik DS. Napašću ga, međutim, svaki put kada sada, sa bezbedne udaljenosti i nefer podlo, napada DS braneći je i od mene koji sam je napadao zbog onoga u čemu je grešila dok je on bio njen potpredsednik, ali se u politiku stranke nije mešao, zato što bi to ugrozilo bezbednu zavetrinu pokrajinske vlasti koju mu je redovno donosila ista ta DS i njena rukovodstva na koja je sada ljut. Kao i na sve drugo i sve druge.

 Možda DS nije zaslužila da je branim ja; svakako je, međutim, manje zaslužila da je vređa Bojan Pajtić. Koji je paradigma u ovom slučaju, ne samo stvarna osoba.

 Tako. Sad mogu mirnije duše da idem.