Održan je Prajd bez incidenata, osim nešto nemoćnih, uštrojenih kretena koji su malo kevtali po internetu, posle je bio pljusak, a večeras je finale Evropskog prvenstva u košarci u kome igra Srbija.

 Normalna, uobičajena, rutinska septembarska nedelja, reklo bi se. Ili, ipak, ne?

 Moglo bi da bude „DA“, samo uz malu ogradu.

 Sve je to normalno, u pravu je Muta Nikolić, samo je važno da ne zaboravimo da dve od te tri stvari, a treća je padanje kiše sredinom septembra, nisu došle tek tako, s neba, i da nijedna od te dve – da Prajd bude održan kao, manje-više, običan događaj i da redovno opet uzimamo medalje i igramo finala košarke, ne bi bila moguća bez upornog, višegodišnjeg napora tačno određenih ljudi.

 I – što je još i mnogo bitnije – da nijedna od te dve stvari, miran Prajd i redovna finala u košarci, nisu osvojena jednom zauvek.

 Za prvi uspeh koji postaje rutina, za Prajd, zaslužne su hiljade ljudi koji su nekoliko godina, a stariji i nekoliko decenija, tresli, tresli, tresli... to drvo neslobode (da iskoristim Mihizovu rečenicu iz pokajničke, zakasnele, postmiloševićevske faze), izlazili na tu ulicu, spremni da se i biju i dobiju batine i onda kada je, kao 2010, to bila realna opasnost... svađali se međusobno u resornim LGBT organizacijama... ma sve što je normalno u svakoj situaciji u koje je umešano više od petoro Srba/građana Srbije, ali na kraju uspeli.

 Jeste, mnogo je pomoglo i što danas nema glasnog ili tihog huškanja ultradesnice na Prajd. Jeste, naravno, tačno i to da to nije bilo moguće bez političkog obuzdavanja i kontrole tih koji su nekada bili kao pušteni s lanca. Ali, nije pitanje šta će se desiti ako neko ponovo okrene ćurak naopako, pa na ulicama opet bude tih koji bi da biju. Pitanje je da li će tada na ulici biti dovoljno nas drugih da na to odgovorimo. Po potrebi, načinom i sredstvom koje takve okolnosti iziskuju, ne tvitom ili saopštenjem. Ako svima bude jasno da će tih drugih biti dovoljno, onda nema razloga za brigu. Neće se nikad više usuditi, bez obzira okolnosti i, da tako kažem, geopolitičku situaciju.

 Isto važi i za uspeh košarkaške reprezentacije.

 Ni on nije došao slučajno, samo je, u njegovom slučaju, spisak zaslužnih mnogo kraći i počinje jednim konkretnim imenom sa nadimkom: Aleksadar Saša Đorđević. I nije reč o košarkaškoj i trenerskoj veštini koju selektor poseduje, što smo oduvek znali. Reč je o pristupu koji bi mogao da se svede na 2 stvari: 1. Najbolji igrači Srbije su onih 12 koji odu na veliko takmičenje; 2. Nećemo gledati u druge i šta oni rade, „gledaćemo u svoj tanjir“ i boriti se. DA IH SVE POBEDIMO.

 Uspesi, dakako, imaju i svoje cene. I tu se ništa ne može.

 Prajd danas ima mnogo zaslužnih babica, iako nije nekada bili baš toliko onih koji su bili spremni da ga javno podrže.

 Košarkaško finale, takođe, danas privlači mnoge da se „nakače“, ali, bolje da je tako nego da Sale i igrači nisu uspeli i da svi sada ponavljaju ono što su mislili, a neki i govorili, pre nego što se pošlo u Tursku: da od te rabote nema ništa.

 I u tom „kačenju“ na uspeh je lepota uspeha. Biće ovo normalna septembarska nedelja kada se naviknemo da istrpimo tu vrstu „sloge i jedinstva“. Da je istog dana i Prajd i sportski uspeh koji donosi i određeni „nacionalni“ naboj, i da uživamo u obe stvari. Moj utisak je da danas ima mnogo više ljudi nego ikada koji bez problema mogu da budu i podržavaoci Prajda i iskreni, čak dosta „tvrdi“, navijači Srbije. (Ne mogu ovde sada opet da objašnjavam da i inače ima dosta ljudi koji baš vole sport, kada ga gledaju vole i da opsuju, a istovremeno znaju i šta je „Kolarac“).

 Eh, da - i bez mnogo gunđanja. Bez mnogo gunđanja što će na Prajd uskoro i Kurta i Murta i bez mnogo gunđanja što sada čak, da iskoristim odličan opis Marka Prelevića, i onaj neduhoviti cirkuzant u belom oseća slobodu da se na „ti“ obrati Bogdanu Bogdanoviću. A on nije najgori među onima koji bi da malo svojataju uspehe.

 Jbg, to je cena uspeha. Uvek se neko nakači. I bolje je da je tako. Važno je koliko će nas biti na braniku kada ne bude išlo dobro. Ni oko Prajda ni oko sporta. I koliko će umeti i hteti da brani obe stvari.