Kada sam svojevremeno napisao da je lokalna podružnica Kju-Kluks-Klana u Čačku poručila Borčevom napadaču Tamvanjeri da napusti dokove Morave osnovno pitanje je bilo kako neko u Atenici postaje rasista?

 Ili, sholastičko pitanje, šta je nateralo vodoinstalatera iz Kruševca da iz drugog reda tribina majmunskim kricima rešava raspravu sa Denijem Rouzom.

 Jasno, u Srbiji uvek možeš da vežbaš na Romima, čija patnja ne poznaje državne granice, svuda su uvaljani u podozrenje od malih nogu. Ali, odnos prema nepoznatom koji se nekada ogledao u gurkanju i pokazivanju glavom na studenta iz Kenije osamdesetih, u ovoj zemlji je evoluirao u siledžijstvo prema manjini. Bilo da je ona seksualna, verska, rasna, zgodno je poslužila da nekada marginalni nasilnici postanu vidljivi u javnosti.

 Internet im je otvorio vidike, što je bila prekretnica, odjednom su ti džepovi društva u kojima se samovalo postali, prvo kružok za istomišljenike, a onda i svojevrsna vrsta regrutne baze.

 Ono što se desilo fudbaleru Partizana na Banjici je samo lakmus lažne političke korektnosti, prilika da se kolektivno zgražavamo na mestima gde su takve stvari uobičajene. Tu se postavljaju rebusi u kojima se slavi zločin, ali daleko od toga da je stadion Rada jedina pozornica na kojoj je manjak kose i višak mržnje prema drugačijem stalna postavka.

 Vrlo lako se prelazi iz uloge žrtve u egzekutora, vi ćete na svakom skupu takve vrste, bila to trošna tribina, dekor za izrovanu livadu, ili kakav trg na bezbednoj udaljenosti od mesta na kojima se gine, videti iste simbole. Pa, bilo da mrtvačka glava, keltski krst, ili zastava kojom je branjeno pravo da poseduješ robove u Južnoj Karolini vijori iznad zapenušane gomile, tu navijačka pripadnost ne znači ništa.

 Oni koji danas brane pravo Evertona da bude crn, jer nosi njihov dres, sutradan će tražiti metu na sličan način. Oni koji plaču nad grobovima svojih nevinih će sledeće nedelje i sami proglašavati džihad.

 Izborano lice srpskog društva nikako se ne može našminkati licemerjem, verbalnom osudom, histeričnim „dokle“ i pozivom na akciju koji traju dok se ne osuši boja na naslovnim stranama.

 Nije tačno ni da razvaline tektonskih poremećaja u ovom delu Evrope, pompezno nazvane državama, imaju licencu za ksenofobiju. Ona je samo vidljivija zbog odsustva sankcije, ništa drugo. Vi ćete u nedeljno popodne u italijanskoj provinciji na onim slatkim malim stadiončićima iz doba Jure čuti toliko primalnih krikova, da bi neko neupućen mogao da pomisli da živimo rimejk „Planete majmuna“.

 Kada Nik Hornbi sa olakšanjem na rahmetli „Hajberiju“ konstatuje da je srećan jer neko iznad njega na tribini prozove protivničkog igrača „pizdom“, umesto „crnom pizdom“, to je samo sposobnost sistema da kao sledeći korak izoluje budalu i uvede ga u registar sličnih likova koji više nisu dobrodošli u hramove više srednje klase u Premijer ligi.

 U Srbiji metodičnost u obračunu sa populizmom nema nikakvu šansu, jer naše histerije rađaju apatiju, nikako akciju. Država će se uvek ogrnuti plaštom prečih stvari, ali svaki put kada se to desi, pokret pod kapuljačama, makar dok ne nađu devojku (istraživanja u Španiji pokazuju da je to vakcina za pacifikaciju skinsa), dobija poruku da je to prihvatljivo ponašanje, makar kroz odsustvo kazne.

 Sad će se javiti mudroseri sa prevencijama, tribinama, prevođenjem tigrova u vegeterijance, i raznim prečicama ka relativizaciji.

 Jedini način je da strana tela sistem ispljune iz organizma (što nije operacija na otvorenom srcu koje se svaka vlast boji), ali čini mi se da je selektivnost autoimuna bolest našeg društva. I nije tu jedino fudbal u pitanju, svaki Pedro koji se klati na drvetu je samo imao tu nesreću da bude previše bučan u prvom redu ili jednostavno željan dokazivanja.

 Drugim rečima, dok se manjina kojoj je širenje mržnje profesija, poziva na brojnost gomile i dok iz te šarene mase isisavaju uticaj i sposobnost da se nametnu kao izvođači radova, odnosno opričnici centara moći, sve će se svoditi na to kako se nekome boja kože slaže sa nijansama na dresu.

 A to sa bojama je pitanje trenda, od sezone do sezone, zavisi od inspiracije kreatora i pogađanja ukusa kupaca.

 Rasizam u Srba nije baš mala crna haljina za svaku priliku, već više džemper upasan u svilenu trenerku, grozno deluje, obično je na dnu ormara, ali nikad ne znaš kog proleća će se vratiti u modu...