Negde krajem prošle decenije, dozvolila sam sebi luksuz da se požalim na jednoj od društvenih mreža kako za nas umetnike nema posla i kako to nije pošteno. Uprkos tome što su moje dotadašnje predstave nailazile na dobar prijem kod publike, velika većina projekata koje sam predlagala pozorištima nije delovala primamljivo njihovim upravama. U isto vreme, probala sam da apliciram za posao u nekolicini marketinških agencija i tek to nije uspelo - jedni su tvrdili da sam premlada, drugi da sam prekvalifikovana, treći su se pravili mrtvi. Sve je to sasvim normalna i očekivana pojava, ali ja sam se, bogme, dobrano uplašila.

 Baš u trenutku kada je moje onlajn kukumavčenje dostiglo svoj vrhunac, našao se neki pametnjaković da mi objasni kako samo treba da budem "proaktivna", izađem na "tržište" i stvorim sama sebi priliku. Kada sam te njegove floskule prevela sebi na "naški", to je otprilike značilo da treba da počnem da tezgarim, odnosno - da serijski proizvodim nekakav plitak, a pitak program za mase, te nabrzaka uzmem pare za Infostan i struju.

 Nisam morala da izlazim na tržište. Ono je došlo po mene i povelo me u obilazak jezive džungle  za koju se i dan-danas slabo zna kakva su joj pravila i da li ih uopšte ima.

 Izvesne hrabre kolege, glumci, pisci, producenti, podjednako nezadovoljni kao i ja, odlučili su da raskrče deo te prašume i postave svoj šator sa pozornicom na toj čistini, pa ako uspe - uspe. Spremna na bilo šta, uložila sam ono što imam - nešto malo znanja, malo manje prakse i šaku entuzijazma, te počela zajedno sa njima da pravim predstave, maltene ni iz čega.

 Pre nego što vam opišem kako su izgledali rezultati tog našeg stihijskog  preduzetništva, valjalo bi da objasnim kakva je razlika između rada u okviru kulturnih institucija i nezavisne produkcije jedne pozorišne predstave. Iako tu razliku publika ne bi smela da oseti (ukoliko se posao radi valjano), ona je ogromna i nimalo prijatna.

 Ako autor dobije priliku da radi pod okriljem jednog razrađenog preduzeća (a pozorišta, državna ili privatna, su upravo to), njegovo je da odgovorno, savesno i dosledno radi svoj posao - piše, režira ili dizajnira, šta god da mu je uža struka. Kada  je njegovo delo gotovo i spremno da se predstavi publici, posao je završen. Dobija dogovorenu nadoknadu za obavljen posao i ide svojim putem. Poneki se čak i zaposle "za stalno", ali to je već neki sasvim drugi sport.

 Ukoliko si prinuđen, ili si, eto, sam izabrao da radiš na pozorišnoj predstavi nezavisno, ili kako to narod voli da kaže -  "privatno" (iako je to sve samo ne privatna stvar), budi siguran da se nećeš baviti samo svojim poslom. Radićeš sve one poslove kojih nisi ni svestan onda kada si uljuljkan institucionalnom logistikom. Idemo redom. Prostor - nemaš ga. Možeš da ga iznajmiš, otkriješ ili stvoriš, ali nikako ne smeš da ga podrazumevaš. Računaj i na to da su oni razrađeni, privlačni i praktični prostori mahom nedostupni. Što se tiče dramskog teksta ili bilo kakvog predloška za sam komad - izmisli odnekud sredstva da otkupiš autorska prava na njega, ili ga napiši sam (značajno komplikovanija varijanta). Ni jedno ni drugo ti ne garantuje kvalitet, a ni gledanost. Ekipa: ne postoji preveliki broj uspešnih stručnjaka u ovom poslu koji su spremni da "rade za kikiriki" sve dok predstava ne postane popularna i počne sama da zarađuje. Njihova skepsa je potpuno razumljiva i legitimna i nemaš prava da ih osuđuješ - i oni se bore za egzistenciju, baš kao i ti. Organizacijom projekta moraju da se bave svi uključeni u njega, uz nadu da se neće međusobno pobiti nakon nedelju dana rada. Čak i ako svi uključeni pristanu da zalegnu za ovako nešto, oslanjajući se samo na obećanje procenta od zarade, predstavu opet valja opremiti scenografijom, kostimima i rekvizitom, a za to su ipak potrebne opipljive pare.

 Prikupljanje budžeta za predstavu je izuzetno uzbudljiva stavka. Osim ako, nekim čudesnim sticajem okolnosti, nemaš malo nasledstvo koje bi da prokockaš, bogatog partnera koji te bezuslovno voli, ili možda prosvećenog mecenu koji veruje u značaj umetnosti u ova surova vremena, sredstva ćeš morati da tražiš od sponzora. Naslućuješ već koliko je to klimava rabota. Ti od njih tražiš vrlo konkretan novac, a zauzvrat im nudiš podjednako konkretnu šarenu lažu koja će možda biti gledana, a možda i ne. "Vama je to ništa, a nama mnogo znači!" govore im tvoje okice pune nade dok čekaš da udele neku siću, a da ti se pritom ne mešaju mnogo u kreativni proces. Prošnja, neko će reći i - biće poprilično u pravu.

 Recimo da ti je uspelo da pronađeš pristojan tekst, solidne saradnike, pristupačan prostor, te sakupiš nešto novca da se predstava realizuje. Recimo da ti je uspelo i da ta predstava bude gledljiva. Recimo da ti je uspelo, čak, i da bude zabavna. Recimo da ti je, hvala nebesima, uspelo da bude zaista dobra. Recimo i da ti je uspelo da organizuješ svečanu premijeru i dovedeš na nju i neke ljude koji ti nisu najuža porodica, rođaci i prijatelji (a čak ni oni se ne podrazumevaju, kao što ćeš to ubrzo otkriti). Ukoliko ti je sve ovo pošlo za rukom, imao si pored znanja, upornosti i hrabrosti i mnogo, neizmerno mnogo sreće. Sad ti je ostalo još samo da stigneš do prave, redovne, bolno nepristrasne publike.

 To poslednje "samo" je ono najveće i najstrašnije "samo" u svetu nezavisne produkcije.

 Svako pozorište ima svoj (manje ili više) uspešan sistem promocije, plasmana i prodaje predstava koji autora, ako napravi solidnu predstavu, uopšte ne treba da interesuje. Ali tebe, "preduzetnika u kulturi", to ne samo da mora da zanima, od toga zavisi celokupan život dela u koje si toliko mnogo uložio. "Ako je predstava dobra i zanimljiva, pročuće se i ljudi će sami početi da dolaze." - kažeš ti. Možda, ali tek nakon nekoliko meseci, i to samo ako predstava preživi do tad.  Zbog toga moraš da se služiš svim raspoloživim sredstvima da učiniš svoju "bebicu" vidljivom u zastrašujućoj gužvi raznoraznih sadržaja koji se nude na sve strane i deluju šarenije, glasnije, veće i bogatije od te tvoje predstavice. "Sreća pa danas postoji Internet! Stranica predstave skupila je gomilu lajkova!" - sada već vičeš. Problem je u tome što konverzija lajkova i šerova (pa čak i vrlo gledanih intervjua u prajmtajmu popularne televizije) u kupljene ulaznice nije nimalo laka zadaća i ne ide po automatizmu.

 Sve ovo što sam nabrojala samo su grube crte konstrukcije koju svaka nezavisna produkcija nosi na svojim leđima. Nekad se ta krhka skalamerija osovi na svoje noge i postane stabilna mala građevina koja živi dug i uspešan život. Nekad se uruši nakon dva izvođenja. Meni se dešavalo i jedno i drugo. Neke od poraza sam imala priliku da delim sa izuzetno sposobnim, pametnim i hrabrim ljudima, i to smatram srećom. Neke pobede su spontano, gotovo volšebno uspevale same od sebe, ali zato nisam imala priliku da bilo šta naučim iz njih. Ono što sam svakako razumela tokom svih tih procesa jeste da to nikako nisu bile tezge. Na tim delima se radilo ozbiljno, posvećeno, uz mnogo truda i smelosti, sa očekivanjima i nadanjima ravnim onim koje imamo kada radimo u okviru institucija, uz više rizika, ali i - slobode.

 Stoga, sledeći put kada vidite da se negde kroz sumanutu džunglu reklama i oglasa po medijima i društvenim mrežama probija poster za neku pozorišnu predstavu koja se odvija izvan poznatih gradskih pozorišta na koja ste navikli, obratite pažnju i razmotrite te predstave kao nešto što je mnogo, mnogo više od tezge. Nama je to sve, a i vama može mnogo da znači.