Ovo evropsko leto je osim „Lucifera“ obeležilo i nastojanje da se posle decenijske krize vrati optimizam u evropski projekat. U poređenju sa annus horribilis 2016. koja je bila virulentna mešavina terorizma, populizma i geopolitičke nestabilnosti, čini se da postoji nekoliko razloga za obnavljanje vere u Evropsku uniju.
Prvo, ekonomski pokazatelji izgledaju mnogo bolje – zabeležena je rekordna zaposlenost u evro zoni, a i šire, porasle su investicije, budžetski deficit zemalja članica opada, privredni rast je skoro dvostruko veći od onog u SAD. Drugo, evropski politički lideri uspeli su da se odbrane od naleta populista i da se posvete temama od kojih zavisi budućnost zajednice, pre svega reformama same Evropske unije. Treće, pobeda Donalda Trampa sa politikom „Amerika na prvom mestu“ ohrabrila je Evropljane da pokušaju da preuzmu vodeću ulogu u očuvanju svetskog liberalnog poretka. Četvrto, na izborima u Francuskoj pobedio je Emanuel Makron sa nedvosmislenom pro-EU porukom, od koje su mnogi evropski političari sa centra odustali. Peto, loš rezultat Tereze Mej na izborima u Velikoj Britaniji i početak pregovora o izlasku potvrdili su da je EU sada spremna za Brexit nakon prvobitnog šoka i neverice.
Može li se reći da je najgore prošlo i da je EU konačno stala na noge? Ovakav zaključak bio bi preuranjen i varljiv.
Evropski ekonomski model se i dalje osporava po više osnova. Zajednička valuta je nedovoljno vezivno tkivo u evropskoj arhitekturi, ali ako evro propadne, celom projektu integracije preti ozbiljna opasnost. Značajan deo evropskih građana oseća se kao gubitnik u procesu globalizacije, otuđen i sve više uveren da će njihova deca biti siromašnija nego oni, što ih okreće prema ekstremnijim političkim opcijama. Insistiranje na fiskalnim pravilima i merama štednje sa Severa, sukobljava se sa pozivima na solidarnost, podelu rizika i izdašnije transfere sa Juga Evrope.
Sudeći po brojevima, čini se da je vrhunac migrantske krize prošao. Ono što je ostalo iza nje jeste porast ksenofobije, potpomognut ne samo strahom, već i stvarnim, smrtonosnim terorističkim napadima i slaba integracija pridošlica; zatim, nepostojanje mehanizama za ravnomerno prihvatanje migranata, nedovoljna pomoć Grčkoj i Italiji koje su ostavljene da se same snalaze sa desetinama hiljada ljudi sa čamaca. Mnogi analitičari upozoravaju na sledeći veliki talas migranata iz podsaharske Afrike koja beleži neverovatan rast stanovništva u uslovima endemskog siromaštva i besperspektivnosti. Pritom, Bliski Istok ostaje i dalje područje rata, razaranja, geopolitičkih igara iz koga milioni ljudi nastoje da pobegnu.
Epidemija populizma zaustavljena je pobedom stranaka centra na izborima u Holandiji i Francuskoj, ali opasnost nije prošla jer populizam nije ideologija, već oblik političkog ponašanja i desnice i levice. Parlamentarni izbori u Austriji i Italiji, na kojima se predviđa dobar rezultat Slobodarske partije i Pokreta 5 zvezdica, predstavljaju novi test za evropski politički mainstream. Jedino se parlamentarni izbori u Nemačkoj smatraju prilično izvesnim u smislu sigurne pobede Angele Merkel. Tokom 12 godina vlasti politički je nadživela 3 američka i 4 francuska predsednika, 4 britanska, 5 grčkih i 6 italijanskih premijera, kao i 5 lidera rivalske Socijaldemokratske partije Nemačke.
Još jedna pojava kvari povratak optimizma – renacionalizacija, stavljanje direktnih nacionalnih interesa na prvo mesto i selektivno odbijanje zajedničkih evropskih vrednosti i pravila.
Demokratija, vladavina prava i solidarnost su na ozbiljnom iskušenju u pojedinim zemljama Istočne i Centralne Evrope, a sama Unija nema mehanizama (a možda ni volje) da se izbori sa ne-liberalnim politikama u Mađarskoj i Poljskoj. Ako tome dodamo kontraverze i sukobe oko budućnosti Unije – dublja integracija i više brzina – nije potpuno bez osnova strah u novim članicama da će postati evropski građani druge klase.
Novi globalni multipolarni poredak zahteva snažnu, složnu i jedinstvenu Evropsku uniju i neće se zaustaviti i čekati dok ona ne bude spremna da stupi na scenu sa zajedničkom spoljnom i odbrambenom politikom, sposobna da rešava probleme ne samo u svom susedstvu (Ukrajina), već i na Bliskom Istoku, u Africi i Aziji.
Bliska saradnja i partnerstvo Nemačke i Francuske je neophodan, ali nedovoljan preduslov za oporavak Unije, jer ovo nije vreme Kola i Miterana i sveopšte podrške, već vreme u kome je potrebno angažovanje svih zemalja članica kako bi se prevazišle podele i blokade u razgovorima o budućem ustrojstvu Unije. Potrebna je fleksibilnost, solidarnost i kohezija. Izostanak neke od ove tri komponente značio bi fragmentaciju i neizvesno trajanje zajednice ravnopravnih država članica.
Na kraju, ima li razloga za optimizam i na Zapadnom Balkanu ovog leta 2017?
Osamnaest godina nakon pokretanja Politike stabilizacije i pridruživanja, perspektiva pristupanja zemalja Zapadnog Balkana Evropskoj uniji i dalje je samo perspektiva, bez čvrstih obećanja i bez vremenskog okvira u kome bi se desilo novo proširenje. Ako zanemarimo Berlinski proces koji, navodno, nije zamena za pristupanje, i izjave onih koji moraju da šire optimizam jer im je to u opisu posla, još uvek čekamo odgovore na pitanja u koliko brzina će ići Evropska Unija, da li će u budućnosti funkcionisati kao klub klubova oko zajedničkog jezgra, da li treba govoriti o postepenom članstvu, itd. i gde smo mi tu, u kojoj brzini i u kom krugu? Do tada, administracija štiklira ispunjene obaveze iz akcionih planova, otvaraju se nova poglavlja, a stabilnost pre integracije ostaje vrhunski imperativ.
Novi Pogledi, 22.08.2017
Srodni linkovi:
Suzana GrubješićDiplomirala međunarodne odnose. Usavršavala se kroz TEMPUS (EU) i u CSIS (Center for Strategic and International Studies, D.C.). Bila narodni poslanik i potpredsednica Vlade za evropske integracije. 