Trideset dva teroristička napada u poslednje dve godine, jedan pokušaj državnog udara i uvođenje vanrednog stanja, obaranje ruskog vojnog aviona i diplomatsko-ekonomske sankcije kao posledica toga, ubistvo ruskog ambasadora, koga je ubio aktivni pripadnik policije, u jednom od najbezbednijih delova glavnog grada i najveći pad vrednosti domaće valute u nekoliko poslednjih godina...

Ovih dana, odgovor vlasti na ove dramatične turbulencije u Turskoj svodi se na jedno: promena organizacije vlasti iz parlamentarne demokratije u predsednički sistem. Ova suštinska ustavna promena postala je glavna unutarpolitička misija predsednika Redžepa Tajipa Erdogana još od pobede na predsedničkim izborima u avgustu 2014. godine.

Posle parlamentarnih izbora u junu 2015, činilo se da je baš ova tema bila jedna od ključnih koje su dovele do toga da je vladajuća Partija pravde i razvoja (AKP), prvi put od 2002, nakratko izgubila jednopartijsku većinu u parlamentu. Uvođenje predsedničkog sistema se još tada po istraživanjima javnog mnjenja percipiralo kao prilično nepopularno. U istraživanju američkog Međunarodnog republikanskog instituta (IRI) iz aprila 2015, oko 40 odsto glasača AKP slagalo se s argumentom opozicije da bi uvođenje predsedničkog sistema Tursku pretvorilo u centralizovani, autoritarni sistem. Do sledećih, vanrednih izbora u novembru 2015, komunikacija o predsedničkom sistemu je bila potpuno izbačena iz strategije kampanje AKP. Izbori su se završili ubedljivom pobedom koja je AKP omogućila još jednu jednopartijsku većinu u parlamentu.

Dobri poznavaoci ličnosti Tajipa Erdogana još tada su naslućivali da je ovo odustajanje od velike ustavne reforme samo privremeno i taktičko. Odustajanje, naprosto, nikada nije bilo deo njegovog političkog delovanja. Ubrzo po formiranju nove vlade, priča o predsedničkom sistemu se ponovo intenzivirala i ovoga puta našla glasnogovornike i u nekim zvaničnicima novoformirane vlade, koji su donekle neubedljive poruke o praktičnom samoponištavanju sopstvenih pozicija slali sa zavidnom dozom discipline i doslednosti.

Pitanje ustavne promene je posebno posle pokušaja vojnog puča u julu 2016. postalo primarno reformsko, unutarpolitičko pitanje i vlast je počela da ga predstavlja kao osnov za rešenje većine velikih unutrašnjih problema, od bezbednosnih do ekonomskih.

Predloženi ustavni amandmani nose nekoliko ključnih, sistemskih promena:

• Predsednik republike postaje istovremeno šef države i vrh izvršne vlasti
• Predsednik republike ostaje i zvaničnik političke partije kojoj pripada
• Vladu postavlja predsednik republike, bez potvrđivanja u parlamentu
• Broj poslanika u parlamentu raste sa 550 na 600
• Predsednik raspušta parlament, što takođe izaziva i nove predsedničke izbore
• Velika ovlašćenja predsednika republike u postavljanju guvernera, javnih službenika, sudija i zvaničnika političke partije iz koje predsednik dolazi
• Od ukupno 13 članova Visokog saveta sudija i tužilaca, predsednik republike postavlja 4, a parlament 7 članova; ministar pravosuđa i njegov zamenik (koje postavlja predsednik republike) dolaskom na funkcije automatski postaju članovi Saveta
• Predsedniku republike se može suditi i za druga krivična dela osim krivičnog dela izdaje; postupak se pokreće na osnovu glasanja većine u parlamentu, a suđenje obavlja 15 sudija Ustavnog suda (smanjenje od trenutnih 17), od kojih je promenama predviđeno da 12 postavlja predsednik.

U parlamentu je za izglasavanje ustavnih amandmana AKP uspeo da obezbedi podršku dela poslanika manje opozicione Partije nacionalističkog pokreta (MHP) i sa 339 (u odnosu na neophodnih 330) glasova „za“ pošalje ustavni paket na referendum koji je zakazan za 16. april.

Od razočaravajućeg rezultata na izborima u novembru 2015, rukovodstvo MHP ima problem da umiri negativno raspoloženje mnogih članova i glasača. U maju 2016, istraživanje IRI-ja u Turskoj pokazalo je da je 76% glasača MHP smatralo da vrh stranke treba da bude zamenjen. Grupa stranačkih zvaničnika i poslanika je tada pokrenula inicijativu za smenu rukovodstva. Međutim, pokušaj vojnog puča 15. jula 2016, doveo je do značajne promene političke dinamike koju je vrh MHP iskoristio tako što je jasno naglasio svoju podršku vladajućem AKP u borbi protiv pokreta Fetulaha Gulena, koji je označen kao teroristička organizacija FETO koja stoji iza puča. Ovo je omogućilo vrhu MHP da se lakše izbori sa unutarpartijskom opozicijom i mahom je izbaci iz partije, a neke opozicione ličnosti čak označi kao simpatizere FETO.

Uloga MHP i njihovih glasača mogla bi da bude presudna u ustavnom referendumu u aprilu.

U istraživanju javnog mnjenja IRI-ja iz januara ove godine, opozicija predsedničkom sistemu u društvu mnogo je jača nego podrška. Oko 41% ispitanika u ukupnoj populaciji rekao je da se snažno protivi ideji uvođenja predsedničkog sistema, dok je 29% sebe videlo kao snažnu podršku promeni. Međutim, kada se postavi pitanje o direktnom učešću na referendumu, samo 65% ispitanika kaže da će sigurno učestvovati, što je za Tursku, u kojoj na izborima i javnim glasanjima procenat izašlih retko padne ispod 80%, prilično loš odziv. Ovakva izlaznost bi pogodovala podršci ustavnoj reformi, jer se u ovom slučaju margina između sigurnih „DA“ i sigurnih „NE“ glasova svodi na samo tri procenta (36-DA, 39-NE). Kada se na to dodaju i nesigurni glasovi ZA i PROTIV, konačni rezultat referenduma, u ovom trenutku, bio bi praktično nerešen: 48-48.

Kada se ova izlaznost analizira po tome za koju partiju bi se ispitanici opredelili da su izbori „u nedelju“, postaje jasno da su MHP glasači oni sa najmanje entuzijazma za učestvovanje na referendumu. Samo 56% MHP glasača kaže da bi sigurno učestvovalo, što u poređenju sa 70% AKP-ovih glasača ili 75% glasača veće opozicione Republikanske narodne partije (CHP), pa i 65% prokurdske Narodne demokratske partije (HDP), jasno ukazuje na manjak zainteresovanosti za učestvovanje ovog dela nacionalističkog glasačkog tela. Ovo svakako pogoduje podršci promeni, jer je na pitanje o odnosu prema predsedničkom sistemu skoro polovina MHP glasača odgovorila da je snažno protiv, a samo 19% snažno ZA i pored činjenice da je rukovodstvo stranke otvoreno podržalo ustavnu promenu.

Čini se da je kombinacija prirodne tendencije glasačkog tela MHP da glasa zajedno sa opozcijom i politike suprotne tome, koju vodi vrh stranke, proizvela dozu zbunjenosti i rezigniranosti među partijskim glasačima. Dobar deo njih za sada na to reaguje tako što svesno odustaje od glasanja uopšte.

Kako god se završio, aprilski referendum bi mogao da bude prekretnica u političkoj dinamici Turske.

Pobeda podrške ustavnoj promeni označila bi početak nove, osnažene epohe Erdoganove vlasti. S obzirom da bi implementacija ustavnih promena počela tek od 2019, Erdogan bi tehnički mogao da ostane predsednik republike do 2029. godine. Tada će imati 75 godina. S druge strane, pobeda opozicije bi mogla da znači prvi veliki politički poraz AKP i Erdogana i skoro sigurno bi dovela do značajnih turbulencija najpre u samoj vladajućoj strukturi.

Pomenuto istraživanje IRI-ja iz januara 2017. pokazuje da građani Turske sve jasnije uviđaju da opšti trendovi u zemlji nisu dobri. Čak 63% ukupne populacije smatra da se zemlja kreće u pogrešnom smeru, uključujući i skoro trećinu glasača AKP koji dele ovo mišljenje. Međutim, jasno je da taj deo glasača odgovor na problem negativnih trendova u zemlji ne vidi u opoziciji koja se poslednjih nekoliko godina ne prepoznaje kao dovoljno adekvatna alternativa AKP-ovoj vlasti. Stoga bi potencijalna promena odnosa unutar same vladajuće strukture prouzrokovana nepovoljnim ishodom na referendumu sasvim sigurno dovela do značajne promene i u odnosu političkih snaga na sveukupnoj sceni.

Jedno je sigurno: teško da je turska, a možda i svetska politika upoznala sposobnijeg i upornijeg političara kampanje od Tajipa Erdogana. On je pokazao da je veoma sposoban da profitira od turbulentog okruženja koje je u poslednje dve godine dominantno u Turskoj. Za političara takvih sposobnosti, dva meseca kampanje može biti sasvim dovoljno da svet okrene naglavačke.