Nedavno sam opisao odnos srpskih partija prema ideologiji kroz konstataciju Čarlsa Barklija da bi za novac igrao i za Kju-Kluks-Klan.

 Ali, budimo iskreni, velikom lajavcu nije problem da se opredeli, na zamerku porodice da glasa za republikance čiji dres nose bogati, imao je jednostavan odgovor, "Hej, pa i ja sam bogataš".

 Da je barem tako lako.

 Niti su bogati desno, niti su pravdoljubivi levo, pogotovo u pretpolitičkim društvima kakvo je Srbija. Zbog toga priča o ideologiji ostaje na marginama politike. Kao posledicu činjenice da smo prespavali pad komunizma, dobili smo lumpen-proleterijat koji se proglašava desnicom i kvazi- levičare koji brane rentijerski duh dedova oslobodilaca iz 1945, odnosno nasleđenu imovinu.

 Nevolja je što je pod ruševinama zida u Berlinu ostala i ona libela, koja je ideološku razliku svodila na odnos prema komunizmu.

 U sanjivim društvima, bez konsenzusa u kom će se pravcu kretati, margine su,  na prvi pogled oštrije, isekle su ideologiju na komadiće, ma kako paradoksalno zvučalo.

 Srbija je Morija, po širini podeljena na brojniju grupu bez devojke i frizure sa jedne i obespravljeni remix "Po šumama i gorama" raznih komunističkih frakcija na drugoj strani.

 Kretanje po gušće naseljenoj margini, mediji su budalasto proglasili desnicom, iako kao i svaki ekstrem oni gravitiraju ka političkom kalupu, odnosno pokušaju da se utope u mainstream.

 Zbog toga će vođe autsajdera lako uvući stomak i zakopčati odelo kada proradi mentalitet bakalina ili se ukaže šansa za koitus. To nije desnica, osim u anatomskom smislu sa posledicom sušenja kičme. Mene često prekorevaju da lako posežem za kvalifikacijom fašiste, ali ovo su frajkori, ili smeđe košulje, sa ambicijom da iz čizama pređu u lakovane cipele.

 Ova druga ređe naseljena margina, recimo novovekovni skojevci,  ima sličan spektar neprijatelja, bilo da su u pitanju NATO, kapitalizam, globalizacija, čia semenke i paradajz koji laje, današnji svet je tako šaren da je najlakša stvar na svetu biti protiv" nečega. To što su izabrali isto je upravo ravna linija, odnosno konstatovanje smrti ideologije.

 Marginalci su, upravo zbog udaljenosti od političkog centra prinuđeni da urlaju ideološke parole i koriste megafone, mainstream je mnogo tiši, taj pijačni dogovor je odavno postignut, kremirati ideologiju bez mnogo buke.

 Zbog toga  danas partije verbalno raspoređuju vojnike levo i desno od centra bez ikakvih pravila, politička ideja nije tema jer se i okolnosti brzo menjaju. Ovde ću da zastanem na omiljenom fudbalskom Rusu, Romanu Abramoviču i njegovoj ideji brzog trošenja kapitala pošto način njegovog stvaranja ne daje vremensku garanciju za uživanje u istom.

 Kada ovo prevedemo na jezik politike, prečica ka grabežu nije ideja, već pozicioniranje na pravom mestu u pravo vreme.

 Zbog toga, dolazimo u situaciju da partije baštine Tokvila i socijalističku zadrugu, vilenjake i Rusiju, crkvu i borbu protiv krupnog kapitala, i da rebus broj jedan savremenog sveta, bezbednost, rešavamo neutralnošću.

 Namerno bežim od teorijskih objašnjenja jer bi u sudaru sa današnjom realnošću zvučala suludo. Najbliža teoriji ovdašnja praksa bila je kada su se novi narodni tribuni zakačili oko toga ko će gde sedeti u parlamentu.

 Da ostanemo na terenu pučke kulture, Hrvati imaju konsenzus između obožavalaca i poštovalaca Thompsona, Crnogorci da ,i kada te klovn poput Trampa izgura iz prve tačke, ostaje činjenica da ćeš učestvovati u predstavi, odnosno da si deo iste trupe. Nasuprot tome, Srbija nije uspela da nađe taj put dok pokušava da igra jedne nedelje za Zvezdu, druge za Partizan.

 I upravo tu ideologija nema šta traži, na životinjskoj farmi svinja je to praktično pokazala prodavši isluženog konja živoderu, odnosno trampivši ga za viski.

 Na kraju, moram da se vratim Barkliju.

 Jednom je rekao, "Da je 'kad bi' poklon, svaki dan bi bio Božić". Tako je i sa ideologijama, u našem veku njihovo ishodište su dela, odnosno plodovi, nikako manifesti i zaklinjanja.

 Na kraju krajeva, da je drugačije, sholastičari bi zaista mogli da izračunaju koliko desničara može da stane na vrh čiode u jednom javnom preduzeću, ili koliko levičara sledi Svetog Avgustina vrteći brojanicu da bi razumeli kako je Bog postavio stvari...