Da li smo navikli da budemo gospodari svoje sudbine? Da li nas je komunizam, odnosno njegova mekša varijanta socijalizam, toliko razmazio? Da li još uvek žalimo za vremenima kad nas je Država zapošljavala, školovala, zabavljala i, na kraju, sahranjivala?

 Da li još mislimo da političari treba da nam kroje sudbinu, bez kontrole. Tako što, kada ih izaberemo, kažemo: “Eto, ima ko da razmišlja o tome”.

 Da li imamo hrabrosti da im kažemo: ”Nećemo referendum, nećemo da svoju odgovornost svaljujete na nas. Mi smo vas izabrali, imajte hrabrost i odlučite, zato i postojite. Ako pogrešite, dajte ostavke, ili ćemo vas smeniti na sledecim izborima?"

 Još se nismo navikli da firme propadaju, nestaju TV i radio stanice, da se novine ugase. Jednostavno, da ih više nema. I uvek tražimo pomoć od države.

 E, takve države jednostavno više nema, niti će je biti.

 Počeo sam karijeru u Večernjim novostima. Čitam da ih možda više neće biti od septembra. Traži se rešenje od države. Traži se pomoć, ali niko ne pominje razloge propasti Večernjih novosti.  Šta se desilo, ko ih je sunovratio?

 Žal za B92. Bilo nekad, bilo neko drugo vreme… nestao Milošević, nestao i B92. Nisu preživeli tranziciju, i nisu se pronašli u novom svetu. Rukovodstvo, zadovoljno prodajom i zaradom od prodaje, jednostavno je diglo ruke. Novi gazda, kome je dozvoljeno da ima dve TV stanice… nije se ni on snašao. B92 polako nestaje. Prvo je “umro” radio, a sada će i TV.

 Da li je država kriva? Možda i jeste jednim delom. Kriva je, jer nije propisala pravila igre koja bi jednako važila za sve.

 E, za to bi trebalo kriviti državu, ali tražiti pomoć - to vreme je prošlo.

 Koliko i kako je tranzicija uticala na medije?

 Katastrofalno, rekao bih. Nije problem tabloidizacija Srbije. Problem je što taj vid novinarstva ekonomiše istinom, a država ne reaguje. Često se govori “ali to su privatne novine, i gazda može da radi šta hoće.”

 Nije tačno.

 Država postavlja okvire u kojima mediji funkcionišu. Hoću da podsetim na jedan primer: Velika Britanija, zemlja koja ima tradiciju slobode štampe i zemlja u kojoj je štampa, po pravilu, protiv vlasti. Ali, kada su država i društvo procenili da je Mardokov tabloid News of the World preterao, zato što su hakovali poruke u govornim poštama na mobilnim telefonima, i kada je parlament osnovao posebnu komisiju, pred kojom je Mardok morao da se pojavi, on je procenio da, ako hoće da drugi njegovi poslovi prežive, mora da ugasi tabloid.

 Da li možete da zamislite da vlasnici srpskih tabloida sede pred članovima nekog tela Skupštine Srbije? Ja, u ovom trenutku, ne mogu. I to je šteta.

 Za te stvari bi trebalo prozivati državu: zašto još ne znamo ko su stvarni vlasnici medija, jer vlasnik uvek vuče konce, tj. odlučuje o svemu. Uvreženo je mišljenje da gazda određuje politiku lista i da može da radi kako želi i šta želi (možda).

 Da podsetim opet na jedan  primer. Uredništvo ondašnjeg američkog Newsweek odbilo je zahtev vlasnice da objave neke  tekstove. I ne samo da ih objave, već i da ih stave u određeni politički kontekst. Uredništvo je reklo “mi smo tu da uređujemo novine, a Vaše je da upravljate finansijama.” I pobedilo je uredništvo.  Istini za volju, to je bilo davno. Pitanje je kako bi bilo danas.

 Ovde  se državi tolerišu stvari koje ne bi trebalo, a kritikuje se za stvari za koje država uopšte nije odgovorna. Šta mi, zapravo, hoćemo od države? Da nam pomaže svakog dana u svakom pogledu. A šta ćemo onda mi?

 Sećam se kada sam, posle 13 godina rada i putovanja po opasnim mestima, dobio poruku da Sky News zatvara operaciju u Beogradu. Pitao sam se tada “kako to, a gde je vernost nama koji smo išli gde niko nije hteo!?”.

 Onda su mi dobri prijatelji stranci objasnili nekoliko stvari.

 Prvo, bili smo plaćeni za to. Niko na Zapadu vas neće plaćati, ako za te pare ne dobije zauzvrat ono za šta je plaćao. Nema tu više nikakavog minulog rada, nema ni zasluženih beneficija.

 Drugo, objasnili su mi da jednostavno nisam imao dobar self-career management. Dakle, da posle svakih 6 do 7 godina treba promeniti radnu sredinu. Ja sam, naviknut na nekadašnji socijalizam, bio siguran da ću ostati  u Sky News do penzije, jer, eto, niko neće u  Irak, niko neće tamo gde se puca.

 Gorko sam se prevario: desetine mladih ljudi, željnih dobrog posla, itekako su “kidisali” na ta putovanja. I izgubio sam.

 U svetu dobiti otkaz jeste surovo, ali ljudi su tamo navikli na to. Kod nas još nisu. Istina, razlika je ogromna. Tamo se otkaz dobija, ali postoje fer uslovi otpremnine. Kod nas, kada se dobije otkaz, uslovi odlaska su najčešće uvredljivi.

E, tu mora da se pokaže država koja treba da zaštiti one koji dobiju otkaz. Ne u smislu da spreči otkaz, nego da spreči samovolju. Da postoje tačni “kada i šta” uslovi, da postoji otpremnina, i da oni koji dobiju otkaz mogu posle da se zaposle ili prekvalifikuju.

 Ipak, nešto moraju i sami ljudi. Da preuzmu rizik za svoju sudbinu. Prozivati državu kod nas znači prozivati partiju na vlasti. Za tako nešto, pored jake opozicije, potrebni su  i jaki mediji.

 Da li će partija na vlasti sama da to uradi, protiv sebe. Ako neće trebalo bi je naterati.
Moramo da se naviknemo da će mediji nestajati, da će se pojavljivati novi, da ćemo dobijati otkaze. Moramo da naviknemo da je bolje imati svoj biznis, nego lagodno sedeti u državnoj službi.

 S druge strane, država mora da bude fer prema svima, a ne samo prema članovima partije na vlasti. Ne može država da bude nekom majka nekom maćeha. Takva država nije dobra, i nikome neće biti od koristi.