Najave za finalnu predsedničku debatu u Americi je bilo nemoguće ne videti ako ste se sredinom prošlog oktobra zatekli u pretoplom Las Vegasu. Događaj je najavljen na bilbordima, suvenirima na Strip bulevaru i, naravno, u svim medijima. Ogromna najava vas je čekala, na primer, i odmah po ulasku u zgradu Mekaren aerodroma, zajedno sa najavom da ser Eltona Džona možete slušati naredne tri nedelje u grandioznoj Cezarevoj palati.
Sad zamislite da ste u Beogradu tokom marta mogli da vidite bilbord naših predsedničkih kandidata (nekoliko ili svih) uz najavu da će debatovati dana tog i tog na ove ili one teme. I da to stoji uz, recimo, bilbord gde se najavljuje koncert Ričarda Klajdermana. Zamislili? Teško? Onda da zamislimo da su kandidati pozivali na dijalog, racionalno objašnjavali svoje političke pozicije, a njihove pristalice na društvenim mrežama promovisale učtivu polemiku. Zamislili? Shvatili da je i ovo teško dostižan cilj – e o tome će ovde biti reči, manjku dijaloga i višku emocija.
Debate (ne talk show programi, ne ni razne vrste infotainment programa) su usmereni i tematski razgovori. To su oni programi koji su važni zbog građana (ponekad je ovde teško poverovati, ali izbori i postoje zbog građana), a ne samo političara. Pojavile su se, kao i politička komunikacija u celini, u Americi – preciznije 1960. godine kada su se sučelili Kenedi i Nikson. Od tada su debate postale tradicija koja se ne menja u ovoj državi i proširile su se, najpre, na zemlje koje neguju neki oblik prezidencijalizma (Latinska Amerika), ali su postale i deo kampanja u parlamentarnim ili polu-predsedničkim sistemima.
Danas je više od 20 zemalja u kojima su organizuju debate po ugledu na američke i među njima je i Srbija (od 2012. godine). Pre toga su debate u Srbiji organizovane u različitim formama, počev od 1997. godine kada su se u duelu našli Šešelj i Lilić, a u istoj godini održan je i „čuveni“ duel između Draškovića i Šešelja. Potom su debatovali Labus i Koštunica 2002. godine, dok su se Tadić i Nikolić „licem u lice” našli čak tri puta – 2004, 2008. i 2012. godine.
Ono što nedostaje Srbiji jeste volja i motiv političara da se u njima pojave, posebno kada su na vlasti ili su deo vlasti. I kada žele da učestvuju, ne slažu se sa pravilima ili bi ih menjali. U Americi je pravilo da u debatama mogu da učestvuju samo kandidati koji imaju 15 odsto podrške u skladu sa pet referentnih istraživanja javnog mnenja. Zamislite reakcije političara da neko u Srbiji kaže da u debatama učestvuju kandidati sa podrškom od pet odsto u odnosu na poslednje ankete. Zamislili?
U kampanjama, Srbija je stalno u deficitu sa debatama (dijalogom u širem smislu), a u suficitu sa monolozima.
I sada je bilo previše parola, a malo jasnih političkih pozicija. Mnogo je slogana, a malo političkih ideja. Hipertrofiramo režirana obraćanja, a suzbijamo dvosmernost i razgovor. Kandidati veruju da, kada pošalju materijal televizijama, novinari nemaju pravo da intervenišu. Svi znaju kako bi uređivali javni servis, iako nikada nisu pravili TV program. Ne radimo istraživanja, ali znamo da su nameštena.
Do lidera ili kandidata smo došli aklamacijama ili nekritičkim oduševljenjem, a ne internom demokratijom ili bilo kakvim pokušajem uključivanja zainteresovanih građana/članova. Nije pomoglo ni to što se kampanja poklopila sa onom u Francuskoj gde su kandidati po prvi put u istoriji izabrani na unutarstranačkim izborima. I ne samo to, levica je omogućila da na izborima učestvuju svi građani a ne samo članovi – jedan evro i možete da glasate, pa su socijalisti na kraju i zaradili - ni manje ni više nego 3,4 miliona. Organizovali i tri debate, isto kao i njihove kolege iz desnice.
Posledično, debata i vođenje dijaloga izostalo je i na socijalnim mrežama. Političari se tu pojavljuju kampanjski i ad hoc, retko komuniciraju sa građanima, onlajn paroliraju i plakatiraju i blokiraju neistomišljenike. Njihovi saradnici i istomišljenici se pozivaju na demokratske principe i važnost dijaloga, ali ga najčešće ne praktikuju. Hipersenzitivni narativ sprečava racionalne polemike jer je sve crno ili belo, nijanse između ne postoje. Argumenti su u drugom planu i put do ad hominem napada je vrlo kratak. Svi koji ne misle kao „mi” su „drugi”. Ti drugi su se prodali, korumpirani su i nestručni. Ako zatreba, mogu da budu i šverceri droge. Neki veruju da je pristojno pokazati i javno obeležiti građane bez zuba i sa sendvičem u ruci umesto da se ukaže da je siromaštvo problem i ponudi politika koja će da reši njihove probleme.
Izostaje razgovor u kampanjama jer onda može da se čuje i nešto drugačije. I neprijatno.
Ne vodi se dijalog i ne uključuju građani jer onda može da se desi i drugačiji ishod. Da nije bilo debata – formalnih i onih u javnosti i internih izbora, danas bi kandidat levice u Francuskoj verovatno bio Manuel Vals a ne Benoa Amon. Na desnici, Nikola Sarkozi ili Alen Žipe a ne Fransoa Fijon. Da li bi Donald Tramp bio kandidat republikanaca (a ne Ted Kruz ili Marko Rubio) da nije bilo osam republikanskih debata?
P.S. Prošle nedelje je umro rođeni Toskanac, kasnije profesor na Kolumbiji, Đovani Sartori koji je imao dar da o demokratiji, strankama i izborima govori racionalno, iznoseći argumente i sa tezama koje su izazivale česte polemike. Nisu ga izgleda čitali naši političari i njihovi saradnici jer im je taj dar, čast izuzecima, nedostajao u upravo završenoj predsedničkoj kampanji.
Novi Pogledi, 11.04.2017
Srodni linkovi:
Bojan KlačarIzvršni direktor CeSID-a i doktorand na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Veruje da se sve može reći pristojno i sa uvažavanjem drugoga. 