„Vidiš kako oni mogu, a mi ne“ je rečenica koja me obično dočeka posle izbora u Americi, Francuskoj, Holandiji. To „što oni mogu“ obuhvata puno toga, ali im je zajedničko da „drugi“ imaju demokratičniji izborni proces i odgovornije građane. Tamo iza granice su „neki kul ljudi“, a ovde žive, koristićemo novogovor, „manje kul ljudi“.

Na to se lako nadoveže potcenjujući stav da su odavde i inače otišli svi koji valjaju čime se krug veličanja beznadežnosti brzo zatvori.

Ne sporeći razmere naših problema, puno je mesta gde defanzivni i provincijalni pristup politici (provincija kao psihološki, a ne geografski termin) čini više štete nego koristi. Ujedno je bespotreban.  I netačan.

 Ovo je osam mitova sa kojima se srećemo u kampanjama, a nisu ni blizu istini.

 Mit 1. Ovo nema nigde – misli se na izborni sistem

Ima, baš ovakav - proporcionalni sa jednom izbornom jedinicom. U Holandiji i Izraelu. I pravi iste posledice – otuđuje politiku i smanjuje geografsku reprezentativnost. Drugo je pitanje da li je danas ovakav sistem prikladan za Srbiju. Međutim, ako unesete sadržaj u politiku itekako dovodi do pluralizma čemu svedoče i izbori u Holandiji.

 Mit 2. Ovo nema nigde – misli se na RIK

 Pravno gledajući (a o ovome u Srbiji često govore pravnici i to članovi RIK-a), ovakav koncept pripada nezavisnom modelu koji postoji u još 65 odsto država zato što članove centralnog tela bira parlament. Kada se kažu ove činjenice, onda se može dodati i da je ovo telo u Srbiji de facto stranačko, pristrasno i neefikasno, rečju - zrelo je za promenu.

 Mit 3. Vredni i odgovorni Francuzi i Holanđani vs. lenji Srbi

 Tačno je da je izlaznost u nekim evropskim zemljama bila veća nego u Srbiji, ali je istina da izlaznost u Srbiji nije mala, jer (1) realno biračko telo teško da prelazi 5.5 miliona (ako se predstavljate kao stručnjak to morate znati), pa je izlaznost u praksi skoro uvek veća od 65 odsto i (2) izlaznost pada ako nema neizvesnosti i važnosti izbora, pa nije za porediti motiv birača u kojima je ključna tema „da li će biti drugog kruga“ (Srbija) sa onim gde se suočavaju ozbiljne politike ispunjene sadržajem (Holandija, Francuska). Mogu i brojke: formalno je u Srbiji bilo pet parlamentarnih ciklusa sa izlaznošću većom od 60 odsto (u praksi je to prelazilo i 80 odsto), a izlaznost nikad nije bila niža od 50 odsto - najniža je bila 53,09 odsto pre tri godine (u praksi veća od 60 odsto), pa je teško naći argumente o ponižavajuće lošoj izlaznosti.

 Mit 4. Obavezno glasanje sve rešava

Linija manjeg otpora – kada ne želimo da se ozbiljno bavimo (bilo čime), kao duh iz boce se javlja „obaveznost“ i „kazne“. Istina je da obavezno glasanje postoji u određenom broju država, ali je istina i da većinski svet nije posegao za tim rešenjem. Treba znati i da je mnogo država sa velikom izlaznošću iako je glasanje dobrovoljno, kao i to da se sa obaveznošću glasanja neretko povećava i procenat nevažećih glasova.

 Mit 5. Srbija kao tema u svetskim izborima

 Izbori u većini drugih država nemaju srpsko pitanje kao temu što je krajnje prirodno i razumljivo. Gorepomenuti provincijalni pristup svetskoj politici ne analizira izbore prateći svetske procese, već traži nepostojeći uticaj Srbije. Džaba je Čarls Simić govorio da Tramp i ne zna na karti gde je Srbija, mi ga još uvek nismo preboleli jer smo verovali nepostojećim intervjuima, kafanskim pričama i populističkim analizama. Da smo se ozbiljnije pozabavili onda bi nam danas bila razumljivija njegova „vanamerička“ turneja: Rijad, Izrael, Vatikan i Brisel.

 Mit 6. Oglašavanje kao dokaz pristrasnosti medija

 „Jesi video da je svaka naslovna strana u dnevnim novinama ista“ je pitanje koje mi je panično postavljano dva dana. Istina je da to nije naslovnica već „oglasna košuljica“, da je dostupna onome ko plati, ali da je veoma skupa. Istina je i da su je komercijalni klijenti već koristili. Svetski pejzaž je obojen regulativom koja dozvoljava oglašavanje – od najliberalnije Amerike, preko ultra otvorene Finske ili Italije do umerenog regiona pa je Srbija daleko od izuzetka.

 Mit 7. Oni imaju zvanične rezultate sutradan, a mi čekamo nedeljama

Istina je da zvanične institucije svuda imaju zakonske rokove za objavljivanje rezultata i ne, Amerikanci nisu zvanično saznali da je Tramp pobedio te večeri već mnogo kasnije. Istina je i da postoji zaštita izbornog prava i da se svi prigovori moraju razmotriti, neko glasanje i ponoviti, pa je kraj izbora tek nakon toga (setimo se američkih izbora 2000, kada je drama na Floridi trajala tri nedelje pre nego je završila na Vrhovnom sudu).

 Mit 8. Oni znaju ko je pobednik izbora posle sat vremena, a mi (opet) čekamo danima

 Srbija je znala rezultate poslednjih predsedničkih izbora posle 75 minuta sa greškom koja nije bila veća od 0,6 odsto i tako je godinama unazad, sa najdužim čekanjem od tri sata kada se razlika merila u par glasova. Istina je da u nekim zemljama (daleko da govorimo o većini) stignu prvi preseci posle sat vremena, ali je istina i da do kraja večeri ima nemalih pomeranja, jer mahom koriste izlazne ankete. Istina je da se u Srbiji koristi PVT (Parallel Vote Tabulation), a ne izlazne ankete i da je veoma precizan. Ujedno, Srbija može biti i ponosna jer se PVT uspešno koristi već punih 17 godina. Odredba o zabrani anketiranja na 50 metara od biračkog mesta faktički obesmišljava izlazne ankete, jer je potrebno par desetina hiljada anketiranih da biste posao uradili kako treba.

 Na kraju, možda ne znamo napraviti raketu, ali imamo znanja da sredimo izborni proces. I da, nisu birači lošiji ili „manje kul“ od birača u razvijenijim zemljama. Oni samo imaju ista očekivanja: da im se ponudi politika kao ozbiljan posao, ispunjen sadržajem.