Nedavno sam prisustvovao nesvakidašnjem diplomatskom ubeđivanju. Na sve učestaliji komentar da se svaka politička odluka u Turskoj na kraju ipak svede na dobru ili manje dobru volju „Palate“ (jedan od nadimaka za mali krug donosilaca odluka na čelu sa Predsednikom Tajipom Erdoganom), visoki turski diplomata je pred svojim zapadnim kolegama na svojevrstan način zavapio: „Pomozite nam. Pomozite nam da dopremo do njega. Zašto ga ne pozivate na sastanke jedan-na-jedan? Ako bi ga neko malo češće potapšao po ramenu i malo ohrabrio, lakše bismo doprli do njega.“
U poslednje dve godine, spoljna politika Turske je, kao u nekoj vrsti psihološkog poremećaja, prošla kroz čitav niz turbulencija i velikih zaokreta. Nema puno ambasada u Ankari koje u ovom periodu nisu imale barem neku vanrednu situaciju u odnosima sa domaćinom.
U poslednjem u nizu spoljnopolitičkih izazova, Turska se suočila sa suspenzijom vizno-konzularnih aktivnosti diplomatskih predstavništava Sjedinjenih američkih država kao odgovora na hapšenje lokalnog radnika generalnog konzulata SAD u Istanbulu, pod sumnjom da je pružao podršku članovima sekte Fetulaha Gulena koju je Turska označila kao terorističku organizaciju i organizatora pokušaja puča u julu 2016. Ovo hapšenje je bio jedan od najdrastičnijih koraka turskih vlasti u periodu posle jula 2016. u kom su provladini mediji, politički akteri, ali i neki zvaničnici vlade direktno ili indirektno implicirali umešanost SAD u pokušaj puča. SAD su ovo protumačile kao, pre svega, neprihvatljivo odsustvo komunikacije između dve partnerske i savezničke zemlje od kojih se očekuje da se međusobno obaveštavaju o saznanjima i bezbednosnim podacima. Kanali koji se uobičajeno koriste u slučajevima u kojima postoje saznanja da su lokalni radnici diplomatskih predstavništava osumnjičeni za krivična dela, a pogotovu za nešto toliko ozbiljno kao terorizam, ovoga puta nisu korišteni i SAD su se odlučile na reakciju.
Pokušaji turskih medija, a potom i vlasti da za ovo prvo optuže „sistem koji predsedniku SAD Donaldu Trampu ne dozvoljava da svoj blizak odnos sa Predsednikom Erdoganom pretoči u prijateljsku politiku“, a onda i samu Trampovu politiku „Amerika na prvom mestu“, da bi onda konačno u zvaničnu verziju pretvorili Erdoganovu optužbu da je celu krizu navodno sam fabrikovao tada odlazeći američki ambasador u Turskoj Džon Bas, nisu pozitivno uticali na američku stranu. Naprotiv. Već negativno naelektrisani politički establišment u Vašingtonu, posebno podstaknut sa poslednje dve Erdoganove posete Americi kada su pripadnici njegovog obezbeđenja tukli protestante i izbacivali novinare sa događaja, ušao je u fazu u kojoj se volja za razumevanjem zvanične Turske politike spustila na minimum.
Erdogan je ovaj antagonizam u američkom Kongresu nedavno pojačao izjavom o Endru Bransonu, američkom hrišćanskom pastoru koga su turske vlasti uhapsile pre više od godinu dana pod sumnjama za pomaganje i pripadnost neimenovanoj terorističkoj grupi. Erdogan je, krajem avgusta ove godine, koristeći vanredno stanje, koje je na snazi u Turskoj od pokušaja puča, potpisao dekret po kojem je sebi dao diskreciono pravo da razmenjuje zarobljenike, državljane drugih država, sa tim državama. Pozivajući se na ovo novostečeno pravo, Erdogan je nedavno prvi put javno pojačao sumnje mnogih kritičara koji su ovu politiku nazivali „politikom uzimanja talaca“, rekavši da će Bransona poslati Americi u zamenu za Gulena koji živi u Pensilvaniji. Ovaj potez ne samo da je dodatno razbesneo politički establišment Vašingotnu, nego je u celu jednačinu uvukao i jedan od najjačih lobija u Americi, evanđelistički lobi i pojačao anti-turski, pa i anti-islamski sentiment u američkim verskim krugovima.
Konačno, u cilju zaštite svog vazdušnog prostora, Turska je potpisala sporazum o kupovini raketnog sistema S-400 od Rusije i izvršila plaćanje kapare za celu transakciju. Ovo je naravno izazvalo dodatnu nelagodnost u zapadnim, NATO krugovima i pojačalo skepsu oko toga da li se na Erdogana i dalje može računati kao na stabilnog partnera i saveznika.
Sa druge strane, pored pomenutog tereta Gulena koji i dalje živi u SAD i čije izručenje Turskoj i dalje ne deluje realistično, američka politika sadrži još dve neuralgične tačke za Tursku. Podrška i naoružavanje opozicionog bloka u Siriji pod imenom Sirijske demokratske snage, a koje su uglavnom sačinjene od vojnog krila kurdske Partije demokratskog saveza (PYD), Turska vidi kao egzistencijalnu pretnju za svoje nacionalne interese. PYD je direktno povezana sa Radničkom partijom Kurdistana (PKK) koju Turska, ali i SAD, već decenijama smatra terorističkom organizacijom. Druga problematična tačka je hapšenje iranskog trgovca zlatom, Reze Zaraba, u SAD pod sumnjom da je organizator velikog šverca zlata u Iran, u zamenu za iransku naftu i gas, kojim su se godinama kršile međunarodne sankcije protiv Irana. U ovom švercu ključne uloge su pored Zaraba navodno imali i nekadašnji visoki zvaničnici turske vlade, državna Halk banka, ali čak i neki članovi Erdoganove porodice. Sam Erdogan je u par navrata javno pokušao da utiče na tok istrage i suđenja lobirajući kod bivšeg potpredsednika SAD Džoa Bajdena da se tužilac zadužen za slučaj otpusti. Razvoj ovog slučaja pred američkim sudom mogao bi da dovede do vrlo nezgodinih političkih posledica po Erdoganovu vlast, ali i turski bankarski sistem.
Osim očiglednih političkih benefita u unutarpolitičkoj dinamici u kojoj Erdogan i dalje uživa najveću podršku, nije lako, a možda i nije moguće pronaći jasan strateški cilj mnogobrojnih haotičnih i konfrontirajućih odnosa Turske sa različitim zemljama.
Međutim, ono što je postalo očigledno je da se sistem odlučivanja oko spoljnopolitičkih koraka sveo na vrlo mali krug aktera u predsedničkoj palati sa sporadičnim i nedovoljnim uticajem relevantnih institucija, za čije posledice sve više zemalja, uključujući i tradicionalne saveznike i partnere, ima sve manje razumevanja i strpljenja. Ono što je posebno problematično je to što se, kroz primere nedavnih ruskih sankcija Turskoj posle obaranja ruskog vojnog aviona i najnovijih mera SAD, stiče utisak da centralizovani politički sistemi najaktivnije reaguju na pritisak i prezentaciju sile. U Evropskoj uniji, a odnedavno i u SAD, sve učestalije su diskusije o tome na koji način bi uticaj Turske na spoljnopolitičke ciljeve tih zemalja i zavisnost od saradnje sa Turskom mogli da se umanje. Takođe, razgovori o turskoj spoljnoj politici su praktično neodvojivi od ličnosti Predsednika Erdogana, pa sa sobom nose prilično negativnu konotaciju u većini zapadnih političkih krugova. Ovakve reakcije prema Turskoj, zemlji članici G20 i sa drugom po veličini vojskom u NATO, mogle bi da dovedu do problematičnih posledica u pogledu turskih političkih, ekonomskih, bezbednosnih, pa i društvenih veza sa Zapadom. Sa druge strane i pored povremenih naznaka da turske vlasti tragaju za novim konceptom integracija na Istoku, izgledi Turske za ovako nečim su nerealni. Odustajanjem Zapada od savezništva sa Turskom, bez sumnje, izgubile bi sve strane. Međutim, u ovakvim situacijama, konačno pitanje koje se uvek postavlja je: ko bi i sa kakvim posledicama uspeo da preživi ovakvu transformaciju saradnje?
Za one mudrije koji ovo posmatraju iz svojih konteksta i sa svoje dve udaljene stolice na kojima pokušavaju istovremeno da sede, ovo je još jedna prilika da se odnosi sa velikim silama razumeju u svetlu novih i redefinisanih globalnih interesa. Ovo je, takođe, prilika da se razume do čega nekontrolisana centralizacija političke moći i umanjivanje uticaja institucija na političke donosioce odluka mogu da dovedu. Nivo luksuza da se spoljna politika gradi na molbama za psihoterapeutsko „tapšanje po ramenu“, kako bi se umanjio uticaj noge na koju je donosilac svih odluka toga dana ustao, dramatično varira od zemlje do zemlje.
Novi Pogledi, 10.11.2017
Srodni linkovi:
Ilija VojnovićDirektor kancelarije Međunarodnog republikanskog instituta (IRI) u Turskoj. Prvi antiratni transparent podigao sa 10 godina. Prvi rokenrol koncert odslušao sa 5 godina. 