Porasla sam uz kompjuter, ali sam, kao i većina mojih prijatelja, dobar deo odrastanja provela bez interneta. Nikada neću zaboraviti onaj momenat, kada su se se krajem devedesetih u domove građana Srbije uselili modemi, krčanje i dial-up internet konekcija koja nas je sve lansirala u neku novu orbitu.

 Samo petnaestak godina kasnije, nove generacije se rađaju sa pametnim uređajima, mreže nam doslovce daju mogućnost da od sopstvenog života napravimo rijaliti, a od rođene dece njegove aktere. Deluje strašno, ali ubrzo prestaje da bude važno, jer nas okupira mnoštvo drugih sadržaja koji nas, preko naših moždanih mapa, kroz fantastično isprogramirane algoritme, love na Facebook-u, Instagramu, Youtube-u…

 Ponekad se osećam tako majušno u toj world wide web kakofoniji, ali sam svesna činjenice da smo kao pojedinci/roditelji aktivni učesnici i u online životu.

 To znači da sami kreiramo i pretražujemo ono što želimo da podelimo ili preuzmemo; sami odlučujemo gde počinje i gde se završava granica između privatnog i javnog i šta nam je od interneta zaista potrebno, a šta je njemu potrebno od nas.

 I dok se mi u surfovanju vodimo iskustvom, deca ga na internetu stiču.

 Skroluju, pretražuju, skipuju, otvaraju prozore, upijaju sadržaje i formiraju se ludačkom brzinom. Mi smo im taj ključ predali. Neminovno. Što pre osvestimo svoju odgovornost, bićemo uspešniji u tome da ih naučimo da koriste internet na pravi način, da upoznaju njegovu dobru i lošu stranu. 

 Znate li gde su vam deca dok su na netu? Šta ih osvaja i inspiriše?

 Ako samo za trenutak zanemarimo naše najjače strahove, koji se uglavnom vezuju za online presretanje i vršnjačko nasilje, da li vas brine i to što sve više pitaju Google za savet, a sve manje se direktno obraćaju vama? Recimo da je Parental Control opcija u vašem pretraživaču uključena i da možete biti spokojni, barem dok ne nauče da je isključuju.

 Da li je to zaista tako?

 I dok se mnogi još uvek pitaju čemu to sve služi, a uz to i ne radi, Youtube polako ali sigurno zamenjuje televizijske kanale, nudeći neograničene sate sadržaja koje pretražujemo prema ličnim interesovanjima. Mislim da bi se današnja deca odrekla svakog dečjeg televizijskog zarad omiljenog Youtube kanala, kako svetskih, tako i domaćih, tj. regionalnih autora. Oglašivači su to odavno shvatili, pa nemilosrdno plasiraju reklame, targetujući celu porodicu.

 Nisam imala pojma koliko je to moćan medij sve dok prošle godine nisam otkrila Balkan Tube Fest (BTF) - regionalni festival posvećen fanovima Youtube kulture.

 Naravno da sam i ove godine ponovila to iskustvo.

 Dva dana, 150 jutjubera i 12.000 duša uzrasta 7+, samih ili u pratnji preznojenih i unezverenih roditelja. Deca vrište od sreće i uzbuđenja, dok se na stejdžu ređaju neki uspešni mladi ljudi koji žive i rade na internetu. Negde u publici, moj stariji sin i ja. Mladost, različitost, kreativnost, pozitivna energija i međusobno poštovanje. Online se preselio u offline i sve sjajno funkcioniše! Ubrzo shvatam da su to ovdašnji idoli. Kao što su našim roditeljima to bili Bitlsi, a nama ko zna ko u onom ludilu devedesetih, svidelo se to nama ili ne, naša deca svoje heroje traže i pronalaze na internetu.

 Šta je to što plete fantazmagoriju oko jutjubera i zvezda sa društvenih mreža?

 Naizgled je veoma jednostavno: za početak su vam potrebni kamera i kompjuter ili neki od pametnih uređaja. Ipak, mnogo je tu različitih sadržaja, od edukativnih i praktičnih, preko vrlo kreativnih i produkcijski zahtevnih, pa do onih sirovih i manje uspešnih.

 Uspeh se meri brojem pratilaca, ali se ni na Youtube ne dešava preko noći, već se zajednica gradi i čuva, strpljivo i pametno. Nema pretvaranja, sve se svodi na ogroman trud i talenat. Onog momenta kad vam je komjuniti dovoljno veliki i odan, uključuju se brendovi u potrazi za tržištem, ali to je neka druga priča.

 Potpuno je fenomenalno i to što Balkan Tube Fest dokazuje kako dobri sadržaji na internetu brišu granice, pa je sasvim nevažno da li deca dolaze iz Srbije, Hrvatske ili Bosne. Sve dok ih povezuju interesovanja, moći će da se druže online i/ili offline. Nebitno je.

 Dok smo se vraćali kući iz Sava Centra gde se spektakl odigrao, osećala sam se kao da sam otkrila Ameriku.

 Usput smo porazgovarali o tome šta se kome dopalo, a šta je moglo da bude drugačije. Saznajem, da on jednog dana želi da ima svoj Youtube kanal i nastavljamo razgovor u pravcu šta bi sve mogao na njemu da strimuje. Objašnjavam mu šta znači reč “koncept” i šta je odgovorno ponašanje na internetu. Takođe ga veoma zanima kako se prave igrice. Objašnjavam koliko je to složeno zanimanje i koje sve alate - veštine mora da poseduje da bi se time bavio. Sledi još milion pitanja... Neke odgovore smo kasnije zajedno potražili na Google-u.