Mnogi misle da u srpskoj politici ima previše “stručnjaka opšte prakse“ i “političara“. Ja mislim da ih ima premalo. I da ima previše fah idiota. Za to nisu krivi fah idioti. Krive su stranke.

 Duboko ukorenjena poštapalica glasi: „U politici imamo ljude koji nemaju drugo zanimanje. Treba da dođu i uključe se uspešni profesori, lekari, inženjeri, advokati, ekonomisti, pesnici, glumci, stručnjaci za blagotvorna dejstva umerene konzumacije brokolija na digestivni sistem...“

 Kada se ljudi opraštaju, privremeno ili za stalno politike, dobrovoljno ili prinudno, obično kažu: „Ma baš me briga, ja politici trebam, politika meni ne treba... imam i drugo zanimanje, „osnovno, struku“ - ja sam uspešan profesor, lekar, inženjerka (ovo samo da bih nervirao Institut za srpski jezik SANU), advokat, ekonomista, pesnik, glumac, veliki sam stručnjak za blagotvorna dejstva umerene konzumacije brokolija na digestivni sistem i odučavanje od laktoze i glutena...

 Sve ovo je, da izvinete, najčešće najobičniji bullshit, a i kada je tačno, stvar uopšte nije u tome.

 Naime, pitanje je šta rade stručnjaci za pojedine oblasti, nekada i neki od onih koji su u svojim poljima ekspertize najbolji u zemlji i relevantni u Evropi, kada uđu u politiku/stranku, napaljeni na nju (politiku) ili zato što im se ulazak čini primamljivim iz nekih drugih razloga?

 Lekara zaduže da bude u nekom odboru za zdravstvo, pravnicu gurnu u neki špajz da se sprema za članstvo u izbornoj komisiji, glumica se zove kada treba da vodi neki skup ili da glumi u spotu, profesori uglavnom ne dobiju ni ta zaduženja – oni se koriste da njihovo ime pravi gužvu ne nekom spisku „javnih ličnosti“; od njih samih je važnije ono „prof.“ ispred njihovog imena...

 TO JE KATASTROFA. PA KO ĆE ONDA DA BUDE „POLITIČAR“!?

 Kad kažem političar – mislim onaj koji, kada se njome bavi, misli na nju 13-14 sati dnevno. Onaj ko ide ulicom i u svemu vidi nešto što može da se popravi, ali ne kao banalan komunalni problem samo, nego kao priliku da zapne, okupi, organizuje ljude, promeni matricu ponašanja zajednice ili njenog dela. Onaj ili ona ko nije mediokritet. Onaj ko udara iznad stola, samo kad nema izbora i ispod stola, ali može da zaspi i s tim. Onaj ko ne maše zastavicima, nego onaj kome ne pada na pamet da se pred ortacima, tetkom (koja ne mora nužno da živi u Kanadi), drugaricom iz kraja, vadi na „to je VIŠA politika“, „to su oni gore“, „nisam ja, to su ovi moji, ja sam samo lekar, nisam političar“.

 Onaj ili ona koji sede u kafiću i nisu opsednuti time da primete i prebroje koliko ih je tačno ljudi snimilo ili ih komentariše, ali nisu ni preplašeni i inhibirani zbog činjenice da su zanimljivi ljudima zato što su političari ili političarke.

 Koji je problem da u stranci 30 ljudi budu stvarno političari, da sede skoro stalno i pričaju o politici? To su budući ministri i ministarke te stranke. Da ih ima, ne bi morali ministri, već veoma dugo, dvadesetak godina, da se traže svećom po gradu kada stranka treba da napravi vladu. A stranke su valjda zbog toga, da jednom pobede i naprave vladu, i stvorene. Ne?

 Problem je, verujte mi, u tome što čim počne načelniji razgovor o politici, čim u razgovor uđe i poneku opasna ili jeziva tajna ili potentna politička zavera... čim počne i uopštena priča o tome „šta bi trebalo da bude za 5 godina“, ako u sobi ima više od 6 osoba, uglavnom zaćute ili izađu oni koji su, po osnovnom zanimanju, lekari, advokati, ekonomisti... i oni za brokoli, da ne ponavljam stalno.

 Zašto se ponašaju inferiorno, pa sve odlučuju onih par ljudi koji stalno drže banku i publici u prostoriji/stranci/kafiću prepričavaju jedinu istinu koju oni znaju, a uglavnom je reč o gradskim aberima koji veze sa ozbiljnom politikom nemaju?

 Ne znam, nikada nisam uspeo da dokučim. Da razbijem tu infantilnu mistifikaciju politike, njenog stvaranja i vođenja.

 Zato je stalno glavna tema u čaršiji ko se s kim video, ko je s kim pričao, ko je gde i zašto pio kafu. Kao da to nije najnormalnije. Kao da nam nije u krvi, bez obzira da li se u tehničkom smislu bavimo politikom, da se stalno viđamo i pričamo o politici. S ciljem i planom, ili jednostavno zato što nam je to zanimljivo. I kao da to stalno ne radimo.

 U svakom slučaju, teško da su krivi profesor, lekar, inženjerka (ovo samo da bih nervirao Institut za srpski jezik SANU), advokat, ekonomista, pesnik, glumci i onaj stručnjak za blagotvorna dejstva umerene konzumacije brokolija...

 Krivi su ovi što su pravili i ovi što se igraju pravljenja stranaka. Oni koji te ljude koje zovu da se uključe odmah razvrstaju prema osnovnom zanimalju i pošalju ih u magacin. Da trunu i čame.

 Da li mora da bude tako?

 Naravno da ne i naravno da neće biti tako zanavek. Ko to shvati i promeni postaće ozbiljna konkurencija onome ko ponešto o tome zna i ponešto primenjuje, iz sasvim sebičnih, političkih, dakle, legitimnih razloga.

 A jednom će ga, taj neko, i pobediti.