Nekoliko dana pred predsedničke izbore bliska prijateljica mi je poslala poruku i pitala da li sam kod kuće, jer je u Novom Sadu i volela bi da popijemo kafu i ispričamo se…

 Neslaganje je u našem mentalitetu. Koliko god da je dobra ideja i lepa stvar u pitanju, daj prvo da vidimo za koga je predlagač, „čiji je“, pa ćemo prvo lepo da se ne složimo, meljemo je u konverzaciji sa drugim istomišljenicima, opteretimo je prošlošću – ako ne onom posle 2012, onda posle 2004, a od skoro i od 2000. godine, ako već ne može sadašnjošću, a ako ni to ne upali, onda potežemo budućnost. Jer, svi znamo na šta će to da izađe i biće neko sranje.

 Sve ređe javno pokazane inicijative nestaju stigmatizovane brzinom svetlosti, a sve češće bivaju zakopane u dubini sobe, prekrivene tišinom i zaboravom.

 Zaboravljamo olako suštinu, trudimo se da zadovoljimo očekivanja našeg malog kalupa, slažemo se međusobno u svom mikro okruženju, kutiji za šibice. Propuštamo.

 I nije to ništa strašno, to su samo tuđi izbori, koji su u redu, sve dok ne guše tuđe pravo na izbore. A to sve češće gledam i u online i u realnom životu.

 Ljudi koji su opredeljeni za ove ili za one, koji su rođeni ovde ili onde, koji glasaju za Demokratsku stranku ili Srpsku naprednu, koji su za NATO ili žestoki protivnici, koji su za EU, SAD ili Rusiju, koji protestuju ili ne, koji pružaju podršku ili bojkotuju, koji glasaju ili ne.

 U zavisnosti od toga kojem mikro svetu pripadamo, one „sa druge strane“ ne treba ni saslušati, sa njima ne treba razgovarati.

 Ako možeš - odmah napadni, uvredi.

 Pametni ljudi su odavno zaćutali, lakše je tako nego ulaziti u beskrajne rasprave iz kojih će svakako izaći kao gubitnici jer su uopšte u njih ulazili. Uvek postoje oni koji se najbolje razumeju u sve i imaju se slušati neupitno.

 Duboke podele postaju sve dublje, a poštovanje prava na slobodu mišljenja i izražavanja selektivno primenjujemo. Blokirali smo se međusobno, pre toga razmenili bujicu uvreda, a da se nikada nismo ni videli i upoznali.

 I nema veze šta je sadržaj, o kakvoj je osobi zapravo reč ili šta ona ima za reći, bilo gde, u javnom prostoru ili za stolom u užem krugu ljudi, postalo je neprihvatljivo uopšte razmatrati opciju u kojoj učestvujemo u razgovoru sa njom ili razmeni mišljenja. Ako odmah nismo osudili, na samo ime i prezime, bićemo i sami osuđeni od strane našeg mikro sveta za neistomišljenje.

 A u tom malom svetu, koji nema ni prozore kroz koje bi dopirala svetlost ili ušao svež vazduh, ni vrata za ući ili izaći, divimo se jedni drugima, jer za ostale ne znamo.

 Ali, svi mi želimo negde da pripadamo, da budemo prihvaćeni, da budemo deo. Cena toga danas je previsoka.

 ...

 …rekla sam svojoj prijateljici da sam kod kuće i da stavljam kafu. Došla je ubrzo i utonule smo u naše male priče, smejale se dogodovštinama iz naših života, ogovarale i tračale.

 Brzo smo sumirale političku situaciju u rečenicu „Samo da i ovi izbori prođu“. Napokon sam se isključila na kratko iz svakodnevnih džungli i opterećenja.

 I da, zaboravila sam da kažem da je moja prijateljica u Srpskoj radikalnoj stranci i da je zbog te kafe pobegla sa mitinga.

 Ne propuštajte ljude. Možda sa „druge strane“ postoji neko ko bi zbog vas pobegao sa stranačkog mitinga.