Možda se baš i ne razumem najbolje i postoje izuzeci, ali retko ko je u životu, kada ga je zaboleo zub, pohitao kod automehaničara, sa željom da mu ovaj papagajkama to malo „pogleda“.

 Takođe, mislim da bi retki na ovoj planeti poželeli da ih leči neko ko nema završen medicinski fakultet, pa i tada, svako od nas želi one najbolje u tim situacijama.

 Isto tako, sigurna sam da pokvarena kola nema šanse da bismo odvezli kod zubara, koji je guglao malo i odlučio da zna sve o popravkama automobila.

 Kada upisujemo dete u školu, tražimo najbolje profesore. Kada idemo kod frizera, taj neko mora baš da rastura posao. Nema šanse da ćemo prepustiti svoj život nekome ko nije iskusan i stručan u onome što nam treba.

 I to je normalno. I tako treba da bude.

 Isto tako, očekujemo od drugih da se ne mešaju previše u naša posla, da nam ne drže lekcije tamo neki koji nisu ni primirisali osnovama profesije, kostrešimo se kada nam neko „sa strane“ pametuje.

 Na kraju krajeva, podrugljivo demonstriramo znanje kada se završe amaterski monolozi i pokušaji da se proda cigla.

 I to je normalno. I, da, tako treba da bude.

 Svi mi znamo koliko smo sebe žrtvovali, koliko to iznova svakog dana radimo i guramo sami sebe preko granica mogućeg, zarad uspeha.

 I zašto onda dozvolimo sebi da držimo lekcije nekome ili nekima, koji su daleko iskusniji od nas u nečemu? Evo, ne znam.

 Nije toliko teško reći „Ja se u to ne razumem“ i izbeći te dnevne, izlizane, mnogo puta ponavljane izjave, koje se ne razlikuju od drugih sveznajućih izjava i nestaju sa naslovnih strana nakon vremenske prognoze, jer suštinski nemaju težinu.

 Nemam ništa protiv da se uđe u tuđu kožu, zavrnu rukavi, savlada zanat, uči, čita, sluša, znoji, greši, učestvuje, pa posle nekog vremena kaže: „Evo, sada nešto i znam“, ali ne vidim da je mnogo njih spremno na takvu žrtvu.

 Umesto toga, sedimo na svojim malim tronovima i sa visine delimo savete onima koji svoj posao rade daleko duže od nas.

 …sa više ili manje uspeha, ali čak i taj manji uspeh je veći od našeg u tom poslu, jer mi nemamo apsolutno nikakav.

 A da budemo jasni, ako druga strana nije odgovorila na sveznajuće monologe, to ne znači da smo u pravu, već da je druga strana, ako imamo sreće u svom neznanju i neiskustvu, džentlmenski nastrojena.

 I možda bismo i naučili nešto iz te besplatne lekcije sa druge strane stola da umemo da zaustavimo svoju aroganciju koja proističe iz „uticaja“ i da umemo da saslušamo, uz spremnost da priznamo sebi svoje greške ili neznanje.

 Posebno ako taj „uticaj“ nije u realnom životu.

 Zato danas mnogo više cenim one koji stoje sa obe noge na zemlji i izgovore „Izvinite, ja o ovome ne znam baš ništa“.

  Jer, ponekad su lekcije o neznanju veća mudrost.