Zamislite da se uradi lustracija. Skakao bih do plafona od sreće, samo kada ne bi više u javnom životu, bar neko vreme, bilo tih odvratnih likova. Međutim, lustracija se nije dogodila. I lustracija se neće nikada desiti. Evo zašto:

 Lustracija u osnovi znači čišćenje. Javnog, a pre svega političkog života i javnih funkcija, od brutalnih kreatora i izvršilaca volje totalitarnih režima, organizatora i sprovodilaca teških kršenja ljudskih prava. Na određeni period. Vrlo osetljiva operacija. Oštra. U nekim posttotalitarnim društvima sprovedena, u mnogima nikada.

 Srbija je jedno od onih gde nije urađena. Naravno.

 U Srbiji se svako malo čuju ledeni zvuci krokodilskih suza koje kao pingvini prolivamo kukajući kako, avaj, nije bilo lustracije i kako je to neoprostivo. U Srbiji se, ne tako često, ali u poslednje vreme ipak češće, čuju politička obećanja, izrečena vrlo bodro i vrlo zapaljivo, da će lustracije u budućnosti možda, ma sigurno, najzad biti. Slatko je to sanjanje nemogućeg sna. Bilo bi slatko, tačnije, da već nemamo neko iskustvo, i da to ne govore, i da na to oduševljeno ne reaguju, ne deca koja danas imaju 20 godina i ne sećaju se, nego ljudi u ozbiljnim godinama, koji vrlo dobro znaju kako i zašto se lustracija nije desila. I zašto je neće ni biti.

 U Srbiji, dakle, lustracije neće biti. Nikada. Voz je prošao. Zauvek, i još nam je, prolazeći, smrskao noge.

 Imali smo 10 godina na snazi Zakon o lustraciji (odgovornosti za kršenje ljudskih prava, kako se zvanično zvao). Nikada nije primenjen. Namerno nije.  

 Da se podsetimo, taj zakon je usvojen u Skupštini Srbije krajem maja 2003. godine. Bio je to jedan od poslednjih zakona koji je uspela, na jedvite jade, kroz parlament da usvoji vrlo tanka poslanička većina DOS (DOS-Reforma Srbije), već duboko politički oslabljena ubistvom Zorana Đinđića, stalnom izloženošću haubičnim napadima restauratorskih političkih snaga, nad kojima su liderstvo već bili preuzeli Koštunica, njegov kabinet, njegova stranka, bliski mediji. Pola stranaka DOS je tada već gledalo na koju će stranu posle očekivanih izbora.

 Ni u samom DOS već nije bilo preterane snage da se ovakav, i slični jaki zakoni, bez problema usvoje, a kamoli sprovedu. Ta vlast je u tom trenutku već bila politički mrtva, i za njenu sahranu su se spremali i njeni politički protivnici i njeni javni, institucionalni, medijski... bivši saveznici, pa i mnogi ugledni pojedinci koji su, perući ruke od nje, često bili saveznici onih koji su vlast, koja je usvajala zakon o lustraciji, optuživali da je nedemokratska i – pazite sada – revanšistička!? Revanšistička prema bivšem režimu.

 Četrnaest godina kasnije, mnogi od njih žale zašto nije bilo revanšizma i kako je moguće da u javnom životu učestvuju neki od najprominentnijih i najiritantnijih Miloševićevih satrapa!?

 A znaju kako je to moguće. Bili su učesnici, ili, što je još gore, nemi svedoci. Sada su glasni.

 Tadašnji zakon o lustraciji je suštinski nastao u civilnom sektoru, napisali su ga pravni stručnjaci, a u parlamentu predložila i uprkos velikim otporima gurala parlamentarna većina, u tom poslu politički predvođena hrabrijim delom DS, Građanskim savezom Srbije i nekolicinom drugih stranaka koje su se tradicionalno zalagale za lustraciju (a neke od njih se, poput LSV, i danas zalažu).

 Sve je, međutim, od početka išlo naopako, saplitano je sa svih strana i nije obećavalo da će stvarno uspeti.

 Zakon je predviđao da postupak lustracije sprovodi lustraciona komisija. U njoj je, po odredbama zakona, trebalo da bude 9 članova. Troje sudija Vrhovnog suda, jedan zamenik republičkog javnog tužioca, troje istaknutih pravnih stručnjaka i dvoje predstavnika parlamenta – poslanika. Dakle, minimalno političko učešće, da bi se zadovoljio demokratski uslov da narodno predstavništvo ima udela u tom vrlo strogom i značajnom procesu. I to tako da je zakon predviđao da najmanje jedan član lustracione komisije mora da bude iz redova opozicije. Da bi bilo fer.  

 Tu je nastao prvi politički udar na (nekako) usvojeni zakon. Opozicija nije htela da da svog predstavnika. Stvar je, kao i mnogo toga drugog, prodao DSS. Tada već u dubokoj i agresivnoj opoziciji, nisu želeli da predlože svog predstavnika, i tako su pucali u zakon koji je bio jedan od osnovnih političkih ideala 5. oktobra, „dogovora s narodom“ na kome je on politički pripremljen i sproveden kroz izbornu pobedu u septembru 2000. Jedna od osnova ogromnog građanskog i narodnog otpora pomahnitalom Miloševićevom, socijalističko-julovsko-radikalskom režimu, koji je unakazio Srbiju, a sprovodeći to sistematski i na kraju ekstremno sadistički počinio i mnoga teška krivična dela i masovna kršenja ljudskih prava.  

 Kada nije hteo DSS, stvar je već bila mrtva. Naravno da nisu hteli ni socijalisti, radikali, razni drugi ostaci bivšeg režima.

 Međutim, da dođemo do suštine. Nije stvar u tome što nisu htele političke stranke, posebno one koje su pretekle posle pada Miloševića a bile su, politički i personalno, deo tog sistema.

 Nisu htele srpske elite. Nije htela tzv. nacionalna elita i nije stvarno htela ni tzv. građanska elita. I naravno da nisu hteli ni oni koji su, proteklih 17 godina, u ovoj zemlji čas bili nacionalna, čas građanska elita. Čas profesionalci, čas tribuni, čas trovači, čas političari. Nisu hteli oni koji su u to vreme, dok je Koštunica bio popularan i politički potentan, bili bliski tim krugovima (iako je za neke od njih javnost u Srbiji tada vrlo malo znala), nisu hteli ključni mediji, nije htela nijedna tzv. nacionalna institucija (SANU, SPC, univerziteti...), nije htelo civilno društvo koje je i tada imalo 50 svojih unutrašnjih nesuglasica, sklonosti ka klanju vola zbog kila mesa, narcizme... vrlo često i poražavajuće neznanje.

 Gotovo niko nije stvarno hteo lustraciju. Sve se raspalo već do kraja te 2003. godine.

 Članovi lustracione komisije su nekako izabrani, ali u atmosferi koja je bila nenormalna.  

 Tadašnja sudija Vrhovnog suda, kasnije i predsednica, Vida Petrović Škero, koju sam, čini mi se, video na spisku javnih ličnosti koje su pred ove izbore podržale kandidata, koji se, koliko razumem, zalaže za lustraciju, javno je, telegramom, na dan izbora lustracione komisije, odbila kandidaturu i pravno i politički napala sam usvojeni proces lustracije.

 Jedan od članova komisije, iz redova pravosuđa, predlagao je da se ipak ne kreće od velikih „zverki“ u lustraciji (jedan od prvih zadataka komisije trebalo je da bude provera kandidata, u smislu moguće podobnosti da na njih bude primenjen zakon, na izborima koji su se održavali krajem 2003. godine, i predsedničkih kandidata na predsedničkim izborima).

 Od komisije i lustracije su već bili digli ruke i oni stručnjaci (a vrhunski su, u to nema sumnje) koji su pripremali zakon, i koji će i pre toga, a i u ovih 14 godina njegove propasti, neprekidno javno tvrditi da je baš šteta što lustracije nije bilo. Nisu zalegli svojim autoritetom da je možda ipak bude, onda kada su za to postojale šanse. Minimalne, ali ipak neke šanse.

 I to je to što se sudbine zakona o lustraciji iz 2003. godine tiče.

 Ubrzo, 2004. godine, na vlast je došla koalicija DSS, G17, SPS i nekih manjih, pratećih stranaka koje nisu želele da sprovedu lustraciju, i to su otvoreno i govorile u kampanji. I građani su ih većinom doveli na vlast, iz čega zaključujem da ni najveći broj birača nije hteo lustraciju.

 Bez toga se ona ni slučajno ne bi mogla sprovesti. I ne bi bilo ni demokratski. Reč je o toliko oštroj meri – isključenju iz političkog života, sprečavanju da na najvažnije javne funkcije dođu određeni ljudi – da je nerazumno, ako hoćete i nelegitimno, da se to radi bez ubedljive volje velike većine građana.

 U narednih 10 godina na vlasti su se smenjivale različite stranke, zemlju su vodili različiti politički moćni pojedinci i formacije, i niko od njih nije želeo lustraciju. Nikada nije čak ni predložena nova komisija. To je, inače, po tadašnjem zakonu, bila obaveza predsednika Narodne skupštine.

 Konačno, na lustraciju nisu pozivali, a nisu se uopšte bavili ni postavljanjem jednostavnog pitanja – zašto se ne sprovodi zakon koji je na snazi (a bio je na snazi sve vreme između 2003. i 2013. godine) – ni druge institucije poput pravosuđa, ustavnog suda, ombudsmana, međunarodnih vladinih organizacija...

 Svi su pustili da zakon umre, sam od sebe. Danas se sa setom priča o tome kako je baš šteta što nije bilo lustracije. Eto zašto je nije bilo.

 Priča se i da bi lustracije moglo da bude. Obećava se. Međutim, ni to nije realno. Bolje da se ne lažemo. Postoji nekoliko ozbiljnih i nerešivih razloga zbog kojih lustracija neće biti moguća ni u budućnosti.

 Ta pitanja nisu tehnička. Suštinska su, politička, zadiru u ogromne unutrašnje protivrečnosti srpskog društva.

 O tim razlozima u drugom delu ovog teksta, koji će biti objavljen u nedelju, 14. maja, u 10.30 časova.