U Srbiji fizički živi i može da glasa između 5,3 i 5,4 miliona birača.

 To je sve, uz maksimalno stotinak hiljada koji žive u inostranstvu, a koji bi eventualno, uz drugačije organizovanje, možda, jednom hteli da glasaju na srpskim izborima.

 Sve druge računice, snovi o 7 miliona potencijalnih birača na izborima su iluzija. Ti ljudi ne postoje, ne žive ovde ili uopšte ne žele i ne mogu da glasaju na ovdašnjim izborima. I nikada neće. Ne postoje nikakvi beskrajni rezervoari apstinenata koji sede po kućama i nekim čudom mogu da izađu na izbore, samo ako im se, opet nekom čudesnom političkom operacijom, neko “obrati”. Apstinenti, naravno, postoje, ali njihov broj je vrlo ograničen. Nekoliko stotina hiljada.

 Bilo bi razumno političke i izborne strategije graditi na toj osnovnoj činjenici: u Srbiji  fizički živi i može da glasa između 5,3 i 5,4 miliona birača.

Najviše birača u Srbiji nije glasalo na čuvenim izborima 24. septembra 2000. godine, na kojima je, izbornom voljom građana, srušen Milošević. Najviše građana glasalo je na prvim izborima, 9. decembra 1990, kada je Milošević, TAKOĐE, izbornom voljom građana (iako uz izvesne krađe i neregularnosti), potvrđen za političkog vožda Srbije. 

 Postoji mit da je u septembru 2000. pobeda antimiloševićevske koalicije izvedena zato što je zabeležena istorijski rekordna izlaznost i da to znači da, pri velikoj izlaznosti, nužno pobeđuje demokratskiji, liberalniji, “građanskiji” kandidat.

 Nije baš tako.

 Na izborima 24. septembra 2000. je glasalo oko 4,7 miliona građana, uključujući i određeni broj građana u Crnoj Gori. To su, podsećanja radi, bili izbori za saveznog predsednika.

 Na prvim višestranačkim izborima, 9. decembra 1990, glasalo je, međutim, mnogo više ljudi – više od 5 miliona građana. Milošević je pobedio ogromnom, brutalnom većinom. Krao je na tim izborima, to je sigurno, ali nije mogao da ukrade toliko. Osvojio je, pazite sad, - 3.285.799 glasova. Da ponovim – pri izlaznosti od 5 miliona birača, Milošević je dobio gotovo 3,3 miliona glasova!

 Sledeći predsednički izbori održani su u decembru 1992. godine. Milošević je i na njima lako pobedio, srušivši optimizam Panićeve kampanje i pojave, osvojivši 2.515.047 glasova. Dva i po miliona. I danas bi, s tim brojem glasova, bez problema bio izabran za predsednika Srbije. U prvom krugu, bez obzira na izlaznost.

 S druge strane, nesporno bolji, liberalniji, demokratskiji i normalniji bivši predsednik, Boris Tadić, postao je predsednik tako što je pobedio na izborima 2004. godine.

 Tadić je tada osvojio 1.681.528 glasova i lagano u tom drugom krugu pobedio radikala Tomislava Nikolića. Na tim izborima nije glasao nikakav neuobičajeno veliki broj birača. Upravo suprotno – glasalo je, čak i za današnje prilike, vrlo malo birača. Tačno 3.158.571. Jedva preko 3 miliona. (Za sve ove brojeve hvala političkom nedeljniku Vreme koje već 27 godina uporno vodi i objavljuje ove vrste podataka).

 Ne postoji, dakle, nikakva jasna veza između broja birača koji izađu na predsedničke izbore i toga da li će pobediti “desniji”, “levlji” ili “centrističkiji” kandidat, uslovno rečeno. To, isto, nije loše uzeti u obzir kada se prave izborne i komunikacijske strategije.

 Postoji, možda, neka druga veza, koja kaže da se uglavnom pobeđuje, ako ste kandidat (kandidati) “promene”, onda kada padne motivacija glasača one političke snage koja na izborima brani vlast i da tada, pri manjoj izlaznosti tih birača, može da se… Ali, znate šta, sada smo na 14 dana od izbora, uopšte nema smisla govoriti o strategijama. A i nema besplatnog ručka. Politika je ozbiljan posao, a strategije se prave godinama unapred.

Nije tačno da je za zemlju, razvoj političkog sistema i fin i normalan život dobro da       izborne kampanje ne budu grube, negativne i “prljave”.

 Kao što je, po mom mišljenju, razorno za detinjstvo i sreću da se deca “štite” od negativnog uticaja zabranjivanjem reklamiranja čokolade na televiziji, kao nedavno u Sloveniji, (a usput je i glupo, pošto postoji hiljadu načina da deca danas saznaju da postoji čokolada), tako je i sumanuto u političkoj demokratiji određivati partijama šta će staviti na izborni plakat ili drugi izborni materijal (naravno, uz jasno ustavno i krivičnopravno ograničenje da se ne mogu oglašavati rasna, nacionalna i druge mržnje ili, na primer, podsticati pedofilija…).

 Naravno da treba da bude dozvoljeno, recimo, da se pominje protivkandidat, i to negativno.

 U kolevci evropske demokratije, i rodnom mestu političke komunikacije, u Velikoj Britaniji, najbolje kampanje ikada su bile one vrlo “negativne”. Neke su bile pobedničke, neke luzerske, ali to nije bitno. Građani nisu idioti, nisu ni mala deca, ne treba ih braniti od “nepristojnog sadržaja”. Oni na izborima biraju kome daju enormnu moć – vlast – na četiri ili pet godina. Onda ih pustite da vide kakvi su i šta hoće da kažu oni koji od njih traže vlast. Pa ako su đubrad, nevaspitani ili loši ljudi, neka to onda birači ocene, pošto u pluralističkoj demokratiji samo oni imaju to pravo. Njihova je zemlja, njihov je suverenitet, odrasli su. Zato i imaju pravo da glasaju. 

 Uostalom, hipertrofirana politička korektnost i ubija moderni svet. Politika je postala baruština, svima dosadna, a pošto je to suprotno njenoj prirodi i potrebi ljudi da ih nešto pokrene i motiviše, da se neko izbori za njihovu dušu i srce (o čemu se u kampanji i politici zapravo i radi), onda su u tu baruštinu, biciklom ili na konju, uleteli razni sumnjivi “novi” i oduvali stare. To nije dobro.  

 Uostalom, jedan od najboljih tekstova o politici ikada napisao je Srbin. Zove se Jovan Jovanović Zmaj (taj, isti onaj koji je napisao i Đuliće), a tekst koji objašnjava oko čega je politička kampanja zove se Ciganin hvali svoga konja. Danas je, možda, politički nekorektno da se citira nešto gde piše “Ciganin”. Ja ću to ipak učiniti. Zato što mislim da je ta vrsta političke korektnosti idiotizam. I zato što je pesma tako dobra. I zato što će uvek tako biti. Pa neka kupac – konja ili politike – pazi. Sam. Bez suflera.

Gledaš, je li, moga konja,
Gospodaru stari?
Ne znaš je li konj il' ptica
Lastavica?
Skidaj naočari
Ne možeš se nagledati,
Već hajde pazari!
Ti još pitaš za Putalja,
Da li valja?
Nemaj brige!
Da ne valja, ne bi bio
On kod Cige.
Ne možes ga u carevoj
Naći štali,
Samo Ciga što ne ume
Da ga hvali.
Da ga pospe suvim zlatom,
Ko ne štedi,
Još i onda jedan dukat
Više vredi.

Ako imaš, jede seno,
Zob i slamu,
Ako nemaš, on ne ište,
Ne treba mu.
Nemoj da mu gledaš zube,
Moj golube,
Ni ja mu ih nisam gledo,
Nemoj ni ti,
Taj ne može ostariti.
Što ga duže teraš, kume,
Sve je mladji,
Pa de sad mu
Para nadji!
A što pitaš hoće l' moći
Kakav jendek da preskoči.
Jendek, jendek, kakav jendek?
Taj se nije još rodio,
Koj on nije preskočio,
Preskoči ga tako lako
Kao da je pile neko,
I to uzduž, ne popreko.

Ja ga jašem bez sedla,
Sedlasta mu ledja,
Za pasoš ga ne pitaj,
Jer to njega vredja.
Idi, kume, idi, idi,
Još me pitaš kako vidi
To je da se pripoveda
Vidi ostrag ko i spreda,
Vidi noću ko na danu,
A na danu ko u noci,
Takve su mu oči.

A što pitaš, moj prijane,
Ima l' mane,
Ta zato ga i prodajem,
Moj prijane,
Jerbo nema mane,
Takvi konji nisu za nas,
Za Cigane.

A brzina kakva mu je?
Malko je brži od oluje.
Sad ćeš čuti,
Kazaću ti
Jednom sam se iz Erduta
Vraćo s puta.
Mada nas je pljusak vijo,
On se nije umorio.

Munja sevne, a on rže,
Pljusak brzo, a on brže
Pljusak pišman na mog hata,
Pa ga hvata,
A Putalj ga preko gleda,
Pa se ne da.
Pljusak leti da polije,
– Tek što nije!
Kad stigosmo pod šatora,
U ciganski dvorac lep,
Na mom konju sve je suvo,
Pokiso mu samo
Rep.