Istorija prezira prema organizovanim političkim strankama traje od kada je “moderne Srbije“ i ta istorija, kao i sadašnjost, sprečavaju Srbiju da postane zaista moderna, bez navodnika. „Samo sloga Srbina spasava“, „da se ne delimo na partije“, „mi nismo političari, mi smo...“ sprečavaju Srbiju, samu ili kao deo raznih Jugoslavija, skoro već 200 godina, da se izvuče i da prestane da bude upravo suprotno – duboko podeljena naseobina, bez ikakvog kontinuiteta instutucija, mirnih smena vlasti, neprikosnovenosti svojine, naučene prakse dolaska i odlaska s vlasti.

 I sve to suprotno željama Srba i svih građana ove zemlje koji, kao i svi ljudi na svetu, najviše vole da se dele, razlikuju, udružuju u interesne organizacije, da budu u partijama ili ih podržavaju, da njihovi pobeđuju, da komšijini gube. Nema ništa prirodnije od toga u našoj zapadnoj civilizaciji. I ljudi to hoće, ali deo naše elite to nikako ne da. Partije su masovne, prljave, tamo ne pobeđuje uvek najbolji, ali pobeđuje skoro uvek najsposobniji u tom poslu, i one to nekako preziru. Posebno kad gube.

 Mi smo politički nesrećna zemlja, bez pravog pluralizma i daleko od modernih tokova Zapadne Evrope. To smo bili na početku 20. veka, to smo bili u monarhističkoj Jugoslaviji, to smo bili u komunističkoj jednopartijskoj diktaturi. To smo bili u Miloševićevoj diktaturi koja je i počela kada je 1989, umesto klasičnog zapadnog višepartijskog sistema (sa svim njegovim manama i vrlinama), Srbiji, i to i jednom i drugom njenom delu, i „konzervativcima“ i „progresivcima“, prodao priču o tome da Srbiji više odgovaraju grupe građana u okvirima SSRN nego nekakve stranke... Ubili su Zorana Đinđića da bismo opet postali Koštuničina „saborna država“. To isto smo u Vučićevom skupom i nemogućem snu o jednopartijskom pluralizmu, to ćemo biti i ako je alternativa tome san o sledećoj političkoj garnituri u kojoj ne pobeđuju i ne upravljaju zemljom političke stranke, nego nekakvi difuzni pokreti, i gde klasične stranke mogu da posluže eventualno da skupljaju potpise, nađu pare, obezbede kontrolore i da ih se stidiš i povremeno vređaš. Iako nisu samo organizovaniji od tebe nego su, prilično često, i pametniji i obrazovaniji.

 Pa samo gledam kako DS ne može da se odbrani od gaženja sa svih strana zbog toga što se ponaša (po mom ukusu nedovoljno direktno, ali svejedno) kao politička stranka.

 Gledam i ne verujem sa koliko samopouzdanja i mržnje neko ko je čučao decenijama po budžacima Večernjih novosti drži pridike onima koji su, kakvi god bili, u tim decenijama pobedili Mioševića, izručili Miloševića, vratili Srbiju u svet i skoro sve vreme bili pod pritiskom. I oni koji su sedeli u Krunskoj/na Terazijama i oni koji su bili demokrate (ili nešto slično) u Novoj Varoši.

 Kako, nakon što su nestale, kao organizovane političke organizacije sve druge političke stranke u zemlji, za koje bar otprilike možemo da kažemo da znamo za šta su tačno, koji su im organi, gde su im prostorije u više od 10 mesta u Srbiji... sada treba da nestane i Demokratska stranka!?

 Evo, ja bih prvi došao na sahranu DS, kad bih znao da je na njenom mestu izrasla neka druga, bolja, organizovanija, čistija i sposobnija POLITIČKA STRANKA. STRANKA. STRANKA.

 Organizacija u čijem vrhu, do koga se došlo i tako što si pre toga, svojim sposobnostima da obezbediš podršku, pobedio konkurente, za stolom sedi 15-20-30... ljudi od kojih nijedan ne razmišlja „pa šta ima veze, i ako ne uspemo ja sutra svakako idem na svoj posao/probu za predstavu/operacionu salu/penzionersku šetnju Dorćolom-Vračarom“. 15-20-30 ljudi koji su konkurenti, a ne ortaci i ortakinje. (Jer kad su ortaci i ortakinje, onda, kad se posvađaju, beogradska čaršija ne može da živi od prepričavanja ko je koga izneverio, ko je koga ...... ili nije, i sve tako, najgore).

 Politika nije hobi. Ne, nije Makron pobedio zato što nije bio klasičan političar i nije pravio stranku. Pobedio je baš zato što je bio osoba koja se celog života spremala da nešto vodi i nešto vodila. Tramp je pobedio zato što nije bio političar i nije imao stranku, pa vidimo, a tek ćemo još i videti, kako to izgleda i kako će se završiti. Kao da nikada nije bilo, biće neprijatno svima koji su se ložili.

 Milošević je vladao punih 13 godina zbog toga što su prvo njegovi oponenti u komunističkoj partiji, a onda i početna srpska, demokratska opozicija u prvih par godina, verovali da je dovoljno da budu lepši, (po sopstvenom uverenju) pametniji i obrazovaniji, i da povremeno – uz svoje osnovno zanimanje – nešto dobace na nekom mitingu, sa književne večeri ili iz Naše borbe/Republike.

 Pobedila je tek kad je Zoran Đinđić napravio stranku koja nikada nije bila preduzeće, ali je bar ličila na organizovanu skupinu ljudi koji se, često, međusobno ne podnose, ali su im interesi dovoljno jasni da su sposobni da to prevazilaze i da ih to drži na okupu, iako neretko očima ne mogu da se vide. 

 Da li ste čuli nekada Zorana Đinđića da kaže „Ja nisam političar, ja sam filozof, ovo radim samo onako, a i baš me briga, možda se vratim da predajem filozofiju“!? Ja nisam nikada. (Pritom je Zoran Đinđić, filozof, bio za 4 koplja veći filozof od ovih što već decenijama od njih ne može da se živi kako su intelektualci i obrazovani, a ništa kapitalno nisu napisali ili smislili). Da li je iko ikada čuo Josipa Broza da kaže „Ma šta ima veze, ovo malo možemo da se viđamo jednom nedeljno, pa ako ništa ne bude i ako nam ovi ne predaju vlast, vraćam se ja za moj strug, Leka da bude abadžija, a Đilas lepo piše, on će da bude publicista...!?“. Teško. Originalni Vojislav Koštunica jeste bio vrhunski poznavalac pravno-političkih nauka (a ne pravnik referentskog tipa i kapaciteta), ali mu nije palo na pamet da, posle 1992, priča po Braće Jugovića „pa i ako ne uspe ovo što jednom nedeljno izdamo saopštenje, ja nisam političar, ja sam doktor ustavnog prava i političkog sistema, biću profesor“... Pa nemojmo se zajebavati, ili si punokrvni političar i praviš stranku, onako kako se stranka pravi ili dođi, možeš ovde kod nas da objavljuješ tekstove, kad hoćeš. 

                                                                  ***

 Za desetak dana počinje Evropsko prvenstvo u košarci. Da li možete da zamislite da nesnosne Špance pobedi ekipa ortaka i ortakinja koja odbija da igra u dvoranama zato što je tu gužva i galama, pod koševima samo sevaju laktovi, glupo im je da se slikaju, a i profesionalna košarka je surova, pravila su nepravedna, a sudije povremeno malo natežu na stranu jačih?

 Ja ne mogu. Takvi i ne idu na Evropsko prvenstvo. Eno ih, piju pivo negde s ekipom istih takvih, čistih, predivnih i neshvaćenih, a sutra će, šta ima veze, na svoj posao, jer oni i „nisu profesionalni košarkaši“. Ali mogu da zamislim da ih pobede Saša Đorđević i njegova ekipa, organizovani kao prava, standardna košarkaška reprezentacija.

 Usput: Saša Đorđević i ekipa će uzeti medalju. Kad vam kažem.