U engleskom jeziku postoji jedan slikovit izraz - "preaching to the choir", odnosno - "propovedanje horu." Hajde da zamislimo situaciju koja je inspirisala ovaj idiom. Sveštenik je pripremio važnu i poučnu propoved za svoju nedeljnu misu i savesno je uvežbao sa crkvenim horom. Kada je došlo vreme da se obrati svojoj pastvi koja je stajala ispred njega, on joj je okrenuo leđa i nastavio da propoveda horu. Zašto njima, kada oni već sve znaju napamet i odavno su usvojili zadato gradivo? Zašto ne publici, kojoj je ta propoved namenjena?
Ima taj jedan relativno mlad taksista sa kojim se često vozim. Vrlo fin, uglađen čovek, dobro i obazrivo vozi, ne započinje konverzaciju prvi, već uvek uviđavno sačeka da mu ti sam daš do znanja ako ti se ćaska. A, ja, eto, volim da ćaskam više nego 'leba da jedem. I tako smo jednog posebno kišnog dana, krajnje nepretenciozno, počeli sa laganim razgovorom na temu gužve u saobraćaju, a završili sa njegovim detaljnim predavanjem o tome kako će već krajem 2017. godine, nakon krstaškog rata, Istanbul opet postati pravoslavni Carigrad, te kako je ta činjenica odavno zapisana u svetootačkoj literaturi. Ja sam negde na pola tog predavanja toliko vidno ustuknula, da se on vrlo brzo ućutao, zatečen mojim unezverenim pogledom. Istinu govoreći, nije se znalo ko se koga više uplašio, te smo ostatak vožnje proveli u tišini.
Imam i tu jednu drugaricu iz srednje škole koju povremeno viđam na pijaci. Mnogo zna o voću, povrću, mlečnim proizvodima i tajnim životima prodavaca i prodavačica koji rade na tezgama. Beskrajno je duhovita i vedra. Jednom prilikom sam joj zatražila savet vezan za izbor mesare i usput dobila ozbiljnu lekciju o trovanju vakcinama i tome kako nauka uništava čovečanstvo. Za razliku od slučaja sa taksistom, ovog puta uspela sam da prikrijem svoju konsterniranost i postavim nekoliko ljubaznih, ali odrešitih pitanja. Drugarica mi je spremno odgovorila na svako od njih, argumentima koji nisu uvek bili sasvim logični, ali emocija kojom je ispratila svaki svoj odgovor ukazivala je na to da ne postoji šansa da je ubedim u suprotno.
Nakon ovih bliskih susreta sa paralelnim dimenzijama, (a zaista mi se učinilo da oni i ja nismo iz istog sveta), počela sam malko da se brinem za sopstveni razum. Naravno da to što oni pričaju nema veze sa mozgom, i naravno da sam ja u pravu, i naravno da je opštepoznato da...
I tu negde, između svih tih "naravno", pojavilo se jedno "a šta ako...?"
Taj majušni, iracionalni crv sumnje učinio je da se osetim kao najgluplja i najneobaveštenija osoba na svetu. I zato sam, brže-bolje, prionula na čet sa jednim svojim užasavajuće realističnim i racionalnim drugarom, da probistrimo sve te teorije zavere zajedno, ne bi li me ledeni talas njegovog cinizma vratio na pravi put.
Bilo je dovoljno nekoliko poruka da se opet osetim kao najmudrija mudrica iz Mudrograda. Zaboga, taj taksista i ta drugarica su najobičnije budale. Neurotičari. Naseli su na neke budalaštine sa foruma i YouTube-a, i sad luduju u vrtlogu ksenofobičnih hipoteza. Drugar se, naravno, složio. "Nema njima spasa, znaš? Oni su trajno munjeni u glavu, žali bože." - dodao je. Ja sam se, pak, ljutnula malkice - "Meni uopšte nije jasno kako odrasli, razumni ljudi mogu da nasednu na takve budalaštine? Šta se njima desi, pa tako zaglupe? Zar ne vide odakle idu takve laži i čemu služe?". I onda smo jedno drugom iskusno objasnili da su ti siroti mučenici zavedeni tabloidnim portalima, ostrašćenim stranačkim spinovima, a i tradicionalnim domaćim mitovima koji se prenose s paranoičnog kolena na paranoično koleno.
Siti smo se ispričali, drugar i ja. On je mene ubedio da je na mestu što se zgražavam nad stavovima svojih poznanika, a ja njega da je normalno što apriori prezire njihova razmišljanja. Zaključili smo da smo oboje neopozivo u pravu i oni naprosto moraju da promene svoj način razmišljanja. Ja sam propovedala svom, a on svom horu. "Pastva" nije imala priliku ni da nas čuje.
Zašto taksisti nisam rekla da zaista nema realističnih naznaka da će se u 2017. krstaškim ratom Istanbul vratiti hrišćanstvu? Zašto sam drugarici postavljala nekakva zbunjena pitanja o "farmakomafiji", umesto da je uputim na realnu statistiku stope smrtnosti male dece u vremenima kada vakcine nisu postojale? Zato što sam se uplašila. Bilo me je strah da će buknuti užarena rasprava posle koje bi se njih dvoje neopozivo povukli u sebe, uplašeni mojim gnevom pravednika. Verovatno bi prekinuli svaki dalji kontakt sa mnom, a onda bi mene preplavila strašna krivica. Grizla bi me savest danima. Ma koliko se ja ne slagala sa nekim njihovim (istini za volju, sumanutim) stanovištima, i dalje ih poštujem kao kulturna, ljubazna, pristojna ljudska bića i bude mi drago svaki put kad ih vidim. Jedan deo mene se plašio i toga da bi oni mene mogli da ubede. Svakako su hrabriji i strastveniji kada je reč o tim temama, nisu kukavice kao ja.
Možda rešenje leži u tome da i oni i ja batalimo propovedi i osvrnemo se jedni ka drugima. Potom sednemo u istu poslovičnu klupu u toj poslovičnoj crkvi iz engleske poslovice, pa sukobimo svoja mišljenja na bezbednom tlu. Bez predavanja, bez lekcija, mirno, bez straha. Dogovorimo se da nema ničeg ličnog u svemu tome, a onda prionemo na raspetljavanje gordijevog čvora strahotnih neslaganja, pa - dokle stignemo.
Prvi korak ka tome je, pretpostavljam, da se i jedni i drugi ratosiljamo svog prokletog hora, ili mu barem okrenemo leđa. Hor se, ionako, već uveliko slaže sa nama i služi samo kao podrška. Ili, možda čak, samo privid podrške.
Novi Pogledi, 02.03.2017
Srodni linkovi:
Staša KoprivicaRođena 1984. u Beogradu, gde je završila osnovnu školu i gimnaziju. Pozorišnu i radio režiju je diplomirala 2007. na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.