Tereza Mej i Džeremi Korbin su posetili mesto strašnog požara koji je usmrtio, procenjuje se, do 70 ljudi, u zgradi sa javnim stanovima, takozvanom Grenfel tornju u Londonu. Britanija je bila u šoku.
Tereza Mej je odabrala da taj šok ublaži tako što će se, na terenu, sastati s pripadnicima policije i vatrograscima koji su učestvovali u gašenju požara i spašavanju, dok je Korbin odlučio da se sastane direktno sa ljudima koji su pretrpeli gubitke tokom ovog tragičnog događaja. Pritom, ni premijerka ni lider opozicije nisu odmah uskočili da lično spašavaju ljude, stvarajući više nevolje obezbeđenju nego pomoći ljudima.
Pristup Mejeve ovom događaju posebno je opisan u ostrvskim medijima kao hladnokrvan i bez emocija, dok se kod Korbina videlo iskreno saosećanje sa žrtvama, uz „ljudskiji“ pristup – prilazio je, grlio i tešio ljude. Korbin, i pored određenih političkih mana, ipak je na ovaj način dao ljudski lik politici. Kada nije isfoliran i fejk, takav pristup je veoma važan u politici. Kao i u životu.
Reč je o dva različita pristupa – hermetičkom i otvorenom. Verujem da su se premijerka i njeno okruženje bojali šta će se desiti ukoliko se pojavi pred ljudima koji su izgubili porodice, najdragocenije što svako od nas ima, koji su uzrujani i emotivni i koji će možda tako i reagovati. Da li će biti povika, teških reči, suza...
Sa takvim izazovima se suočavaju različiti donosioci odluka, i u javnom i u privatnom sektoru, koji su odgovorni prema drugim ljudima. Tako Beograd ima gradonačelnika koji se sastaje sa komunalnom policijom, a ne i sa ljudima kojima je ta ista policija napravila problem ili neprijatnost; zar nije umesto toga bolje imati gradonačelnika ili gradonačelnicu koji se neće bojati ljudi, koji će razumeti njih i njihove probleme i znati da im ponudi rešenja, pa i saosećanje kada je ono potrebno. Ili da umesto direktora kompanije koji beži kroz kuhinju od novinara kako bi izbegao neprijatna pitanja, direktor sedne i razgovara sa ljudima, kojima je, na primer, dao otkaz.
Sigurno jedan od najboljih komunikacionih poteza Borisa Tadića bila je poseta fabrici kablova u Jagodini 2004. godine, kada je razgovarao sa ljudima, pa i „obarao ruke“ sa predstavnikom zaposlenih. Za razliku od 2010. godine, kada se tokom poplava bavio „sedativima za kokoške“ i kada se već očigledno navikao na hermetičke, uigrane i kabinetske uslove.
U javnoj komunikaciji je vrlo opasno i za kompanije i za političare kada naviknu da rade u zatvorenim uslovima.
Tako smo skoro imali primer „intervjua prosleđenog iz kabineta“, kao nove forme opštenja sa javnošću. Iako uvek više volim „živi razgovor“ koji se pretoči u intervju, da se razumemo, nemam ništa protiv autorizovanja intervjua niti čak pisane forme, posebno ukoliko fizički ili vremenski nije moguće uraditi intervju uživo, a poruka svakako uvek mora da ode na vreme u javnost.
Jedna osoba koja je svakako navikla na zatvorenost je Vladimir Putin, a jedan njegov intervju prošle nedelje izazvao je pravu malu buru u zapadnim medijima. Tačnije, reč je o seriji intervjua sa Putinom koje je uradio Oliver Stoun.
Stoun se našao u potrazi za saosećanjem i humanošću kod Putina kako bi ga što bolje prikazao američkoj javnosti. Želeo je da demitologizuje Putina i da ga prikaže kao ljudsko biće. Međutim, čak i u ovom dobro izrežiranom pogledu „iza scena“ ruskog predsednika, on nimalo ne izgleda kao ljudsko biće, već kao izgubljeni i usamljeni kralj.
Iako je Stoun pokušao na svaki način da iz njega izvuče ljudskost – prikazujući ga kako vozi kola, igra se sa unucima, igra hokej, gleda filmove, i, eto, ne mrzi toliko gejeve jer to što imaju u Rusiji je svakako bolje od smrtne kazne... ali ipak - nije u tome uspeo. Pored toga što se tokom četiri sata gotovo ne pojavljuje ženska osoba u kadru, on nijednog trenutka nije pokazao ni malo saosećanja, osim prema Obami koji, eto, i pored sve dobre volje i namere da zatvori Gvantanamo, nije uspeo u tome zbog otpora u administraciji.
U ovom svetu mačizma, u kome nema mesta za žene i gejeve, sigurno nema ni mesta za suze. Ali da, suze su OK. Sve dok nisu fejk. Jer prava politička hrabrost polazi od istinske empatije i saosećanja. Uprkos svemu.
Novi Pogledi, 21.06.2017
Srodni linkovi:
Predrag PanićPolitikolog po obrazovanju, komunikolog po zanimanju.