Prvo sam hteo da napišem ovaj tekst o tome kako mi je pritisak skočio na 340 juče kada su u istom danu: Radulović napisao da za promenu Ustava treba da na referendum izađe više od polovine upisanih birača (što nije tačno), a da je to, u Srbiji koja ima oko 6.725.000 birača, negde oko 3,9 miliona; Boško Obradović u nekoj objavi sa zrenjaninskih Dana piva, umesto „Petrovgrad“, što je predratno ime Zrenjanina, napisao „Petrograd“ (samo da sledeći put kad krene da cepa drva ne obuče majicu na kojoj je lik Putina, a ispod piše „Pupin“); i kada je, što me je najviše rastužilo, jer mali nije bez talenta, Dobrica Veselinović, želeći da istakne da se Galenika prodaje za 1 evro (što, naravno, nije tačno), napisao „1. evro“. S tačkom. (Osim ako nije neka fora koju mi, nemilenijalsi, ne razumemo)

 Onda sam jutros odlučio da ne mogu da provedem pola vikenda objašnjavajući da ne napadam srpsku opoziciju nego da me samo užasava da se bilo kakva nada u političku transformaciju Srbije zasniva na nečemu tako nesolidnom. I da to što na drugoj strani ima još mnogo gorih primera mene uopšte ne zanima, kao što me ne zanima ni ako je Partizan samo malo bolji od Zvezde ako je to i dalje tragično daleko od bilo kakvog evropskog nivoa. A i zato što bih onda morao ponovo da tvrdim da je, i u sadašnjem stanju, DS sto puta bolja i potentnija od svega drugog što za sada postoji, a to bi tek otvorilo Pandorinu kutiju u kojoj ja više verujem u to od mnogih koji su u toj stranci. Ili da imam nekakve zadnje namere i planove, što je tek zamorno za demantovanje.

 Tako da – ovo je tekst o nečemu sasvim drugom, univerzalnijem i manje zapaljivom za duge, besmislene rasprave.  

 O ulozi hemije, flerta i normalnih ljudskih odnosa u svetskoj politici.

 Nikada se svet nije tako dramatično promenio na bolje, osim možda u kratkotrajnom periodu odmah posle pobede Svetla nad nacizmom u Drugom svetskom ratu, kao na kraju osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka. I bez obzira koliko danas izgledalo da je slom komunizma bio neminovan i logičan, i da su Coca Cola, Marlboro i Roki bili primamljiviji od Moskviča, prava na jedan par novih cipela u dve godine za istočnonemačke žene i brkova Tkačenka, nije sve bilo tako prirodno i možda se ništa od toga ne bi tako rasplelo da nije bilo i slučajnosti, hemije među ključnim svetskim političarima koji su izveli pad komunizma i finog poklapanja igranja na sujete, lične slabosti i poglede koji lede ili razoružavaju. Jednako pred dragstorom, u dizelaškom kafiću i hipsterskoj jazbini u kojoj se sve pije iz staklene ambalaže za ajvar ili na najozbiljnijem mogućem samitu ili sastanku u četiri oka na najvažnijim mestima svetske politike.

 To kako Fransoa Miteran blene u noge Margaret Tačer dok mu ona u nekoj kratkoj zajedničkoj vožnji objašnjava šta misli o značaju probijanja kanala kojim danas ide Eurostar, a tada nije bio ni u najavi... i kako neposredno nakon toga, čelična gospođa i taj čudni francuski levičar i, realno, bezdušni preljubnik, dogovaraju izgradnju kanala i to tako što na parčetu papira bukvalno piše samo da su se dogovorili, u par rečenica. I gotovo. Posle su inženjeri to napravili. To je gurnulo svet u transformaciju, a Evropu u povezanost, više nego hiljade studija opravdanosti svakog građevinskog projekta u poslednjih 100 godina.

 To kako lome jedno drugo Gorbačov, tada potpuno nepoznat zapadnom svetu, i Margaret Tačer, na prvoj večeri, sve dok Larisa Gorbačov, u pokretu glavom koji je isti i u kućnoj dnevnoj sobi kad su tu gosti i za međudržavnom večerom u Londonu, ne proceni da je dosta i ne pokaže svom suprugu da je preterao i da malo popusti gospođi... pa još 50 godina bi najbolji mozgovi i britanske i američke i sovjetske tajne službe pisali izveštaje i organizovali špijunske akcije i ništa slično ne bi mogli da postignu za sebe, svoje zemlje i mir u svetu. O Ronaldu Reganu i prepiskama neću ni da govorim.

 To koliko su važna poluilegalna druženja na češko-poljskoj granici, u kojima ima i alkohola, rekreacije na čistom vazduhu i pokušaja upornog opčinjavanja između grupa čehoslovačkih i poljskih disidenata i disidentkinja, predvođenih Adamom Mihnjikom i Vaclavom Havelom, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih... pa to je više bio osnov za plišane i druge antologijske revolucije nego bilo koji zapadni „plan“ da se iskoristi „Helsinki“ i „KEBS“ za ojačavanja grupa za zaštitu ljudskih prava iz kojih bi proistekle unutrašnje političke promene u zemljama iza gvozdene draperije.

 O tome šta je sve umeo Huan Karlos, i koliko je to pomoglo da uspe neverovatno teška i bolna španska tranzicija neotkopanih rana – ne mogu sada, izgledalo bi politički nekorektno ili kao zalaganje za monarhiju. (Ne, ne može se prekopirati i rešiti problem u Srbiji, ne ide to tako).

 Cela istorija italijanske politike je to. Cela.

 Da li može samo na vic, šarm i flert? Naravno da ne može. Inače bi Muta Nikolić bio selektor, a ne Saša Đorđević. Da li može bez toga? Naravno da ne može. Inače bi najbolji student DIF bio devet puta prvak Evrope, a ne Željko Obradović. I ne bi bilo važno da bude tu i Muta Nikolić, da tiho, a zamislite autoritet Aleksandra Đorđevića koji izaziva u Muti poriv da bude tih i diskretan, dok Sale u petak govori na tajmautu, pokazuje igračima da malo „očepe“ u protrčavanju.

 Potrebno je malo, dakle, tog flerta, šarma i opuštenosti. Ja, recimo, mislim, da prednost uvek ima onaj ko ih pokaže. Ili bar odglumi. Na primer, pokrivajući sve teme – od unutrašnje političke napetosti, preko regionalne saradnje i emancipacije žena do odnosa sa najvećim svetskim silama – čestitkom onima koji ove godine ulaze u Kuću slavnih koja bi glasila:

 „Čestitamo istaknutom američkom košarkašu u penziji Šakilu O'Nilu što je ušao u Kuću slavnih pored velikog srpskog i svetskog trenera Dušana Ivkovića, revolucionara košarke Tonija Kukoča i legendarne Razije Mujanović pored koje teško da bi imao šanse u reketu“. Otkud znam, ja mislim da bi to dobro izgledalo i kad se kaže u kafiću i kad se pročita kao telegram na RTS, a citira u Zagrebu, Splitu, Sarajevu, Tuzli i na CNN.