Poziv na „unutrašnji dijalog“ je sjajna ideja i može da uspe. Ako se stvarno desi i ako nije standardna letnja koska ustajaloj javnoj sceni. Ako, zatim, predsednik Vučić ode odmah konačno na odmor, bar na dvadesetak dana, i ne uzima telefon u ruke.

 I ako momentalno bude uhapšeno i uvaljano u katran i perje prvih 10 ludaka koji javno nekome budu pretili zato što je „izdajnik“ kada kaže da Srbija ne može da upravlja Kosovom, zato što nikada, zapravo, i nije upravljala. Pet ludaka koji budu pretili i kleli Vučića i njegovu porodicu jer „izdaje Kosovo“ i 5 ludaka koji podržavaju Vučića i budu pretili „Drugoj Srbiji“ da je ona „izdala Kosovo, a Vučić samo radi ono što može da nas spasi“. Za primer, da se više niko ne seti da pomene reč „izdajnik“ u nesrećnoj Srbiji. Bez toga neće biti ništa od tog posla,  samo ćemo potrošiti i reč „dijalog“ i pretvoriti je u sprdnju.

 Naravno da je Vučića strah da ne bude proglašen izdajnikom koji se odrekao Kosova. Strah ga je i kao čoveka i kao političara. I zato bi da malo proširi podršku ili bar smanji tenziju za ono što se mora uraditi. To je sasvim normalno i stvarno mi je žao.

 Mi koji smo to 100 puta javno rekli, bili proglašeni izdajnicima a nekima i životi bili ugroženi zbog toga što su označavani kao „soroševci, NATO soldateska, pederi, Tačijevi ili Haradinajevi Srbi…“ smo taj strah prevazišli, ali i platili cenu, koja u političkom smislu znači da ne možete da budete ništa politički važno u Srbiji ako vas nacoši proglase izdajnikom i slabim Srbinom. Vučiću je, sigurno, teže. On hoće da i dalje pobeđuje na izborima (sasvim OK) i neće da mu se nešto desi (sasvim OK i razumljivo i to treba po svaku cenu sprečiti). I zna sve rizike. On jeste postao najmoćniji političar u zemlji tako što je kombinovao najstrašnije optužbe za izdaju protiv Demokratske stranke i Tadića koji su bili na vlasti do 2012. i jasnu poruku važnim međunarodnim igračima da je spreman da bude racionalan i razuman po pitanju Kosova ako dođe na vlast. I prošlo mu je, zato što su takve bile okolnosti, zato što se potencijal DOS i njegovih derivata posle 12 godina bio skroz istanjio i zato što je politička životinja u najboljem smislu te reči, vredan i fanatičan u posvećenosti politici, pa je izgurao do kraja. To, naravno, ima svoju cenu i ona se zove ispunjavanje.

 Tu dolazimo do najvažnije stvari. Moguće je da pobedimo svi – i Vučić i njegovi tako što neće biti proglašeni izdajnicima i tako oboreni s vlasti na tom talasu i mi drugi koji odavno govorimo da ključno pitanje Srbije nije Kosovo, nego naša tragična zaostalost za svetom. Ja i inače mislim da je glup ili da radi za neku stranu obaveštajnu službu svako ko ne razume da će biti mnogo lakše konsolidovati politički život, a onda i smeniti Vučića s vlasti za 3-4 godine, ako se „politički rat“ vodi na terenu modernizacije zemlje, ljudskih prava, ekonomskog plana, nego na krvavom terenu bitke za titulu „najvećeg Srbina i cara Lazara koji će povratiti sveto Kosovo“. I svima će biti bolje ako taj dogovor postignemo. I Vučiću i nama.  

 Samo ne treba praviti cirkus oko toga. Politički „unutrašnji dijalog“ može da se okonča, i to uspehom, za samo nekoliko dana. Njegov rezultat treba da bude „politički pakt“, sporazum svih stranaka i pokreta koji žele da ga sačine i potpišu, preuzimajući tako javnu, simboličku obavezu da ga u budućnosti poštuju.

 To su, u nekim drugim pitanjima, recimo radile španske stranke. Treba da ga potpišu i prihvate šefovi stranaka, za SNS naravno Vučić lično, iako je istovremeno i predsednik Republike. Oko njega nema šta mnogo da se pregovara, mudruje i naročito ne prenemaže, što je stvarno izluđujuće. (Zato što je, u pravu je jedna moja bivša drugarica i blistavo pametna žena, glumljenje žrtve isto agresija.)

 Ključni pasus tog političkog pakta treba da glasi otprilike ovako:

 „Srbija nema nikakvu državnu kontrolu nad Kosovom. Za to su odgovorne prethodne generacije političara. Kao odgovorne političke stranke posvećeni smo budućnosti svog naroda i svoje zemlje. Zato se ovim obavezujemo, pred javnošću Srbije, svojim sadašnjim i biračima za čije glasove ćemo se u budućnosti boriti, da temu Kosova nećemo koristiti za dnevne političke obračune, da nećemo zloupotrebljavati legitimna nacionalna osećanja i mitove za postizanje političkog uspeha na nerealnim političkim platformama i da ćemo se zajedno boriti protiv svakog, verbalnog ili fizičkog, nasilja prema političarima koji budu u situaciji da postignu sporazume koji će omogućiti da se pitanje Kosova trajno reši.“

 I to je to. To je lakši deo posla. Politički, koji treba uraditi bez beskrajnih diskusija. Sve smo sto puta čuli. I tu ne treba niko da se boji, nije ovo prenaivno. Srbi su prihvatili gubitak Kosova, davno, neće zbog toga više nikoga politički kažnjavati. Platio je onaj koji je sahranjen pod lipom i gotovo. Sam je kriv. Samo je potrebno da političke snage koji predstavljaju ili će predstavljati više od 90% birača preuzmu međusobno ovakvu obavezu nenapadanja i da je poštuju. To što to neće uraditi svi, nego će ostati neke budale koje će srbovati, glupi zato što ne razumeju da se na tome ne može više pobediti, a i da se ne može sprovesti i kad bi se pobedilo, nije ništa strašno. U svakoj zemlji ima do 10% političkih ekstremista, to je sasvim OK. Preživećemo.

 Onda međutim predstoji teži deo posla. Naš stvarni unutrašnji dijalog. Koji nije o Kosovu, nego je o budućnosti Srbije. I koji ne možemo da vodimo u atmosferi permanentnog građanskog rata.

 U koji bi mogli da budu uključeni i neki novi autoriteti. Znamo šta o Kosovu i budućnosti misle skoro svi akademici, Dušan Kovačević, Siniša Kovačević, i levi i desni, i nacionalne i građanske ikone, stasavale osamdesetih i devedesetih. To smo sto puta čuli.

 Ima li, do đavola, neko malo mlađi u zemlji, neko ko će u njoj živeti i za 30-40 godina, da nešto kaže i da li ima nekoga da im to omogući i da ih javno legitimiše i ohrabri da to kažu?

Eto, to bi mogao da uradi predsednik Republike, pre nego što ode na odmor i isključi telefon. Ja bih, recimo, obavezno zvao nekoga ko je moj politički protivnik i za koga znam da me ne voli. Recimo, Stevana Filipovića. Ili, još bolje, Minju Bogavac, ona može da dovede i glumce i glumice iz Beograda i sa Kosova, sa kojima je napravila sjajnu predstavu koja govori o stvarnim problemima života Srba s Kosova. Možda oni imaju nešto da kažu, a što je važno za taj „unutrašnji dijalog“.

Onda bih rekao da se vidi da li ta predstava može da se prikaže i na televiziji. Bez pritiska, naravno, mediji su slobodni, ali siguran sam da bi javni servis video interes da to uradi. Znam te ljude, oni su normalni.

Onda bih mojima rekao da malo olabave, da ne skaču i ne vilene dok nisam tu, isključio telefon i otišao da odmorim. I vratio se posle jedno tri nedelje. Bio bih prijatno iznenađen koliko Srbija ume da bude razumna, a moji protivnici divni i konstruktivni ljudi, bar mnogi među njima, čim im se stalno ne skače po kičmi.