Kada duvaju vetrovi promene, jedni zidaju zidove, a drugi prave vetrenjače 

(Kineska poslovica)

 Dok Evropska unija nastavlja s nesmanjenom kritikom prema nameri novog američkog predsednika Donalda Trampa da podigne zid prema Meksiku i da novim pravilima zaoštri imigracionu politiku, najmanje osam evropskih država gradi ili je već izgradilo različite vrste zidova i ograda u nameri da izbeglice i migrante zadrži izvan svojih granica.

 Visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku Federika Mogerini oštro je kritikovala oba Trampova plana – izgradnju zida prema Meksiku i zabranu ulaska za građane 7 zemalja sa muslimanskom većinom, rekavši: „Mi u Evropi imamo istoriju i tradiciju koja slavi kad se zidovi sruše, a mostovi izgrade“.

 Međutim, sedam članica Evropske unije – Španija, Mađarska, Bugarska, Grčka, Francuska, Austrija, Slovenija i jedna zemlja koja nije članica, Makedonija, podigle su zidove ili ograde kako bi sprečile izbeglice iz Sirije i drugih zemalja pogođenih ratom i sukobima, dok još jedna članica Evropske unije, Estonija, planira izgradnju ograde ili zida u najskorije vreme.

 Dve takve ograde postoje u Španiji, tri u Mađarskoj, a po jedna u Bugarskoj, Grčkoj, Francuskoj, Austriji, Sloveniji i Makedoniji. Španska ograda podignuta je na granici sa Marokom, u enklavama Melilja i Seuta, kako bi se sprečili migranti iz Afrike. Ograda u Seuti, u dužini od 8.4 kilometra izgrađena je još 1993. a španska vlada je udvostručila njenu visinu od 3 na 6 metara u 2005.godini. Druga ograda u gradu Melilja podignuta je 2005. u dužini od 11 kilometara.

 Bugarska je, takođe, izgradila ogradu duž granice sa Grčkom, dugačku 149 kilometara i visoku 3.5 metra. U međuvremenu je 2012. i Grčka podigla tzv. žilet-ogradu na granici sa Turskom. Mađarska je završila izgradnju tri ograde 2016. duž granice sa Srbijom i Hrvatskom, u dužini od 109 kilometara. Prošle godine je Austrija, takođe, uvela strožu kontrolu duž granice s Mađarskom, a izgradila je ogradu uz granicu sa Slovenijom. Slovenija je novembra 2015. podigla ogradu duž granice sa Hrvatskom. Francuska je izgradila zid u luci Kale 2016. godine kako bi sprečila migrante, a Velika Britanija je dala svoj doprinos izgradnji tog zida. Makedonija, koja nije članica EU, podigla je ogradu na granici s Grčkom u 2015. godini. U međuvremenu, Estonija planira da podigne ogradu na granici s Rusijom, u dužini od 135 kilometara, koju planira da završi u 2019. godini.

 Evropski zidovi i ograde nisu ništa bolji od Trampovog planiranog zida prema Meksiku.  Oni su duh novog doba koje se, između ostalog,  može nazvati populizmom, a koje se sastoji od rastućeg nacionalizma, krize centra i levice i straha od migranata.

 Tramp i Brexit su samo dva lica istog fenomena – izolacionizam, nacionalna država nasuprot “globalističkoj hobotnici” i liberalnom poretku nastalom nakon pada jednog velikog, Berlinskog zida. Poziv da “povratimo kontrolu” imao je važnu ulogu u britanskoj kampanji. Tramp je pobedio sa sloganom: “Amerika na prvom mestu.”

 Mnogi u Evropi sada traže izlazak svojih zemalja iz Evropske unije  – Le Pen u Francuskoj, Vilders u Holandiji, Frauke Petri u Nemačkoj, Mateo Salvini u Italiji, Štrahe u Austriji…za njih je EU potrošila svoju svrhu i od nje treba odustati.  Na konvenciji u Koblencu uzviknuli su: “Juče nova Amerika, danas nova Evropa, 2017. će biti godina buđenja evropskih naroda!”

 I tu nije kraj. Zemlje blagostanja, tzv. Nordijski raj – Švedska, Norveška, Danska i Finska – odustaju od gostoljubivosti prema migrantima, uvode granične kontrole, drastično smanjuju davanja, jer domaće stanovništvo ne želi da se odrekne povlastica nauštrb pridošlica, a novca ponestaje za obe grupe. Naravno, populističke stranke su i ovde u naletu: Nova desnica u Danskoj koja se zalaže za izlazak iz EU, Finska partija (bivši Pravi Finci), Švedske demokrate, Partija napretka u Norveškoj često pribegavaju najprizemnijem izolacionizmu, nacionalizmu i ksenofobiji.

 Izbor između globalizma i izolacionizma u korist ovog drugog, nije karakterističan samo za evropsku desnicu, nešto slično predlaže i bivši grčki ministar finansija Janis Varufakis, sada lider pokreta Diem 25, koji je pozvao premijera Ciprasa, mađioničara koji je ostao bez trikova,  da okrene leđa kreditnim institucijama u Grčkoj i da stvori paralelni sistem plaćanja i jednostrano restrukturira kredite koje drži Evropska centralna banka. Varufakis s pozicije levice nudi slična jednostavna rešenja za složene probleme u kojima se Grčka nalazi.

 S druge strane, prave se vetrenjače, ali na pogrešan način.

 Zagovornici “Sjedinjenih Država Evrope” i “Evropske unije na prvom mestu” uzvraćaju udarac.  Odlučili su da krenu napred uz jačanje starih i uspostavljanje novih evropskih institucija. Zahtevaju  transformaciju Evropske unije u “Sjedinjene Države Evrope”, koje bi bile jake i nezavisne od Sjedinjenih Američkih Država. U raspravi uoči glasanja o rezoluciji o centralizaciji Evropske unije, koju je predložio bivši belgijski premijer Verhofštat, inače glavni pregovarač ispred Evropskog parlamenta sa Londonom oko Brexita, rečeno je da je rezolucija usmerena protiv nacionalističkih i protekcionističkih sila i neka vrsta “kontrarevolucije usponu populizma.” Rezolucija predlaže uvođenje ministra finansija Evropske unije, te stvaranje evropske vojske.  Za rezoluciju je glasalo 283 poslanika, protiv 269, a 83 poslanika su bila uzdržana.

 Centralizacija Evropske unije ovaj put nije prošla, bez obzira na to što je Nemačka jedna od prvih zemalja koja je otvorila ovo pitanje. U svetlu ovogodišnjih parlamentarnih izbora u Holandiji, Nemačkoj, Francuskoj, verovatno i Italiji, kao i veoma važnih predsedničkih izbora u Francuskoj, teško je prognozirati da li će prevagu odneti protekcionizam, centralizam ili treće rešenje koje bi uspelo da odbrani ozbiljno ugroženi liberalni poredak čiji globalni čuvar, Sjedinjene Američke Države, to više ne žele da budu. Decenijama su Evropljani bez pitanja prihvatali takvu američku ulogu, a onda su se našli u čudu kad je Donald Tramp krenuo da ispunjava predizborna obećanja – od izgradnje zida prema Meksiku, pa do poništavanja Transpacifičkog trgovinskog sporazuma, od uvođenja laži kao nove istine do proglašavanja neznanja i nekompetentosti za kvalitete.

 Kolektivna bezbednost, slobodna trgovina, ekonomska saradnja i međunarodne institucije osnovane su s ciljem da promovišu i zaštite liberalne vrednosti. Liberalni poredak zasnivao se na poverenju u elite i verovanju da društva funkcionišu na osnovu racionalnih izbora. Ali, ono što je otkriveno u poslednjih pedesetak godina govori upravo suprotno – poigravanje s ljudskim emocijama donosi znatno veće koristi od pametnih i mudrih argumenata.