U godini proslave jubileja – 60 godina od Rimskog ugovora kojim je osnovana Evropska ekonomska zajednica – politika Evropske unije prema Zapadnom Balkanu je implodirala. Očekivanja da će šargarepa zvana “evropska perspektiva” i “proširenje” biti dovoljna za transformaciju zemalja Zapadnog Balkana u stabilne liberalne demokratije koje bi se potom pridružile Uniji, nisu se ispunila. Integracija Zapadnog Balkana u Evropsku Uniju postala je upravo ono što su celibat i apstinencija bile za Svetog Avgustina – daleka mogućnost, a ne podrazumevana obaveza i dužnost.
U zaključcima sa evropskog Samita održanog u martu, prvog bez Velike Britanije, Zapadnom Balkanu posvećen je jedan pasus od tačno 94 reči, lišen suštine i upućen liderima koji više ni ne slušaju. U trenucima najveće krize u Makedoniji, upada organizovane rulje u parlament i pokušaja nasilnog povratka na vlast, dvoje evropskih funkcionera zaduženih za ovaj deo Evrope, komesar za proširenje i visoka predstavnica za spoljnu politiku, bavili su se Gruzijom, Jordanom, Tunisom i Mijanmarom.
Morao je da doleti pomoćnik državnog sekretara SAD i da stavi tačku na višegodišnju političku agoniju u Skoplju.
Tu istu Makedoniju prethodno su izmrcvarili na njenom tzv.evropskom putu, dajući joj status zemlje kandidata još 2005, a kasnije sprečavajući bilo kakav napredak zbog spora oko imena sa Grčkom.
Naravno da se neintegrisane države Zapadnog Balkana (što je, inače, politički konstruisana regionalna odrednica) i dalje posmatraju kao ekspres lonac iz koga pišti para i važno je samo da ne bude rata, da se očuva famozna stabilnost i da se spreči ozbiljnije uplitanje sa strane, pre svih Rusije. To znaju i balkanski političari koji povremenim međusobnim ratno-huškačkim izjavama i pretnjama da će se okrenuti ka Istoku, kupuju na kašičicu vreme i trpljenje iz Brisela. Upravo je jednom takvom „stabilitokratoru“, garantu stabilnosti, istekla upotrebna vrednost u Skoplju.
O godini prijema pojedinačnih zemalja ili čitavog bloka niko više ne govori, osim domaćih političara za domaću upotrebu, nadajući se da će se posle Junkerovog veta na prijem novih članica do 2019. nekim čudom širom otvoriti briselska vrata. Umesto brzog i efikasnog prijema, za 6 zapadnobalkanskih zemalja pre tri godine je osmišljen Berlinski proces, regionalna inicijativa kroz koju treba da se modernizuje i integriše ekonomska i transportna infrastruktura u regionu. Zna li neko šta je od svega rečenog i obećanog urađeno?
Od zemalja Zapadnog Balkana se uvek tražilo i očekivalo strpljenje i razumevanje: i kad je došlo do čuvenog zamora od proširenja nakon prijema Bugarske i Rumunije, zatim ekonomske krize iz koje zemlje EU tek sada izlaze, pa do Brexita i migrantske krize i traženja odgovora na pitanje – Quo vadis, Europe? U međuvremenu su se desile bar dve stvari koje za posledicu imaju nikad manju privlačnost evropske ideje na ovim prostorima i potpuni poraz menadžerskog pristupa Evropske Unije prema regionu: prvo, pokazalo se da ni Zapadni Balkan nije imun na neliberalne trendove iz Evrope i sveta i, drugo, saznali smo da su za region politička merila (demokratija, vladavina prava, sloboda medija) drugačija.
Kao što je još davne 2004. godine primetio Stefan Lene, tadašnji direktor za Balkan i Istočnu Evropu u Generalnom sekretarijatu Saveta EU, Unija se pretvarala da nudi članstvo, a zemlje regiona da sprovode reforme. I jedni i drugi su uvek obećavali više nego što su mogli ili hteli da urade.
To dvostruko blefiranje traje do danas. Ono ne služi ničemu – u najboljem slučaju održava ovaj beznadežni status quo. Na kraju će, bojim se, neko odustati – oni ili mi, ili i mi i oni.
Novi Pogledi, 09.05.2017
Srodni linkovi:
Suzana GrubješićDiplomirala međunarodne odnose. Usavršavala se kroz TEMPUS (EU) i u CSIS (Center for Strategic and International Studies, D.C.). Bila narodni poslanik i potpredsednica Vlade za evropske integracije. 