Plate kod komšija povećane za 300%, svaka im čast, kad ćemo mi tako. Ovako bi se u najkraćem mogli opisati stavovi u delu naše javnosti nakon odluke rumunskog parlamenta da poveća plate u javnom sektoru.
Cilj ovog teksta je da posluži kao okvir za razmatranje rumunskog slučaja i implikacija za Srbiju. Na stranu to što ima mnogo detalja koji krovni naslov relativizuju: planirano povećanje zarada u Rumuniji je fazno (do 2022. godine), za najveći deo zaposlenih iznosiće do 50% u tom višegodišnjem periodu, rast plata znači veći teret za privatni sektor, pitanje je da li će se na dugi rok ispostaviti kao dobro i uopšte (budžetski) održivo rešenje... Nije sve to toliko bitno koliko jeste važno da se paralele pažljivo povlače.
Prvo, Rumunija i Srbija se nalaze u potpuno različitim fazama fiskalnog ciklusa. Fiskalna konsolidacija je u Rumuniji sprovedena na vreme – plate u javnom sektoru su još 2010. smanjene (za čak 25%) i to je pomoglo da se održi red u javnim finansijama i stvore dobre osnove za dinamični privredni rast (gotovo 5% u 2016). Rupa u budžetu Srbije je u 2014 – najkritičnijoj godini – bila tri i po puta dublja nego u Rumuniji. Javni dug je kod komšija sve vreme ostao ispod ili oko 40% bruto domaćeg proizvoda (BDP-a), dok u Srbiji iznosi čak 70% BDP-a. Posledica: za kamate se (u odnosu na BDP) u Srbiji izdvaja dva i po puta više nego u Rumuniji.
Drugo, Rumunija ima, u fiskalnom smislu, malu državu. Prihodi i rashodi budžeta (određuju koliko država uzima i daje) kreću se oko 30% BDP-a, dok se u Srbiji država razmahala do 45%. To dalje znači da Rumuni imaju veći prostor za promene na strani prihoda i rashoda, dok je u Srbiji osnovni zadatak da se apetiti države smanje i da privatni sektor prodiše.
Treće, plate u javnom sektoru (i penzije) opterećuju privredu Rumunije znatno manje nego što je to slučaj u Srbiji. U Srbiji, naime, za plate u javnom sektoru poreski obveznici izdvajaju oko 10% BDP-a (gotovo najviše u okruženju), dok u Rumuniji manje od 8% (gotovo najmanje u okruženju). Ponovo je jasno da je manevarski prostor za razmišljanje o povećanju plata mnogo veći u Rumuniji nego u Srbiji.
Četvrto, ukupne investicije su u Rumuniji dostigle poželjnih 25% BDP-a, dok su u Srbiji na izuzetno niskih 18%. Struktura BDP-a je u tom smislu na strani Rumunije – dok prioritet Srbije mora da bude povećanje svih oblika investiranja (i države i privatnog sektora), Rumuni imaju luksuz da više razmišljaju o podsticanju rasta preko potrošnje.
Šta možemo (ipak) da naučimo iz rumunskog iskustva? U Rumuniji je namera da se napravi novi jedinstveni sistem plata za čitav javni sektor, tzv. platni razredi. Ako vam zvuči poznato, onda je to zbog toga što se i u Srbiji o tome mnogo priča – početkom 2016. donet je krovni Zakon o platama u javnom sektoru, ali se još uvek čeka na druga zakonska rešenja koja bi omogućila da radnici na uporedivim poslovima u različitim delovima javnog sektora budu isto plaćeni („jednaka plata za jednak rad“). U praksi se u poslednje dve godine zapravo išlo suprotno od proklamovanog cilja – povećanje plata u javnom sektoru bilo je selektivno i favorizovani su pojedini sektori, a ne poslovi (npr. IT stručnjak u Poreskoj upravi ne dobija povećanje, a u policiji i vojsci dobija). Dalje, jedan od ciljeva rumunskih promena je smanjenje nepravednih odnosa između zarada u javnom sektoru. Tako je namera da se najviše povećaju plate u sektoru zdravstva, kako bi se, između ostalog, smanjio odliv lekara u inostranstvo. Moguće je da će predviđeni rasponi plata to i omogućiti (koeficijenti od 1 do 12, tj. najveća plata može biti do 12 puta veća od najmanje).
U Srbiji, s druge strane, pomenuti krovni zakon preti da zakuca već izraženu kompresiju zarada (predviđeni koeficijenti do 7,5), pa je moguće da ni ubuduće neće biti prostora da se država sačuva i pojača tamo gde je potrebno (zdravstvo, ponajviše). Pravi pristup bi podrazumevao sektorske analize i zatim mere: procenu gde su viškovi zaposlenih stvarno prisutni, racionalizaciju (otpuštanja) u tim delovima javnog sektora, ali i zapošljavanje i povećanje plata tamo gde je opravdano. Nikako uravnilovka i nikako samo briga o minimalnim zaradama. A Rumunija i 300% povećanja? Kad budemo kao Rumunija, da radimo kao Rumunija.
Novi Pogledi, 13.06.2017
Srodni linkovi:
Vladimir VučkovićČlan Fiskalnog saveta Republike Srbije i direktor akademskih programa Mokrogorske škole menadžmenta