Da li znate gde ćete biti i šta ćete raditi 4. maja 2018. godine? Ja pojma nemam, ali znam šta bih voleo. Da se nađem u Boljšoj teatru, na svetskoj praizvedbi baleta Nurejev, inspirisanog životom jednog od najvećih baletskih igrača svih vremena.  Mnogo je, avaj, razloga zašto se meni želja verovatno neće ostvariti, ali čini se da ni bilo ko drugi neće uživati u tom gala događaju. Kažu, odgođeno nedogođeno.

 Premijera baleta na muziku Ilje Demuckog, u koreografiji Jurija Posohova i režiji Kirila Serebrenjikova, bila je zakazana za 11. jul ove godine i trebalo je da okupi globalni baletski i ini krem u Moskvi. Tek koji dan pre rečenog datuma na sajtu Boljšoj teatra pojavila se štura informacija da se premijera odlaže, da će umesto nje biti izveden  “Don Kihot”, te da će publika moći da iskoristi ranije kupljene karte. Ni reči o tome do kada ili zašto se odlaže.

 Show must NOT go on – zabrujali su zapadni mediji, zgodno asocirajući i na cenzuru i na tabloidno opšte mesto o nečemu što je bilo više od prijateljstva između upokojenih Rudolfa Nurejeva i Fredija Merkjurija. Izveštaji su podsećali na činjenice o sistemskoj homofobiji u Rusiji, ozvaničenoj Zakonom o zabrani izlaganja maloletnika  propagandi homoseksualnosti. Iako su pripreme predstave, koja je bila možda najnestrpljivije iščekivana baletska senzacija godine u svetu, bile ovijene debelim plaštom tajnovitosti, razlozi za otkazivanje, tj. zabranu pronalaženi su u scenskoj golotinji, eksplicitnoj homoerotici, transvestiji i drugim queer pojedinostima, kojima Nurejev navodno obiluje. Navodno, a i verovatno pošto je svega toga bilo u životu genija igre.

 Uz sve to, filmski i pozorišni reditelj Kiril Serebrenjikov (njegov u Kanu nagrađeni film (M)učenik prikazan je na Festu) međunarodno je poznat kao oštar kritičar politike Kremlja i današnje ruske stvarnosti. Kao umetnički direktor Gogolj centra, srca aktuelne moskovske avangarde, pre nepuna dva meseca bio je privođen i saslušavan pod sumnjom za proneveru državnog novca za kulturu. Među ruskim intelektualcima i umetnicima koji su tada digli glas u zaštitu Serebrenjikova od politički motivisanog progona, bio je i Vladimir Urin, direktor Boljšoj teatra. On se pismom obratio Vladimiru Putinu.

 Isti čovek je sada, u skandalu oko Nurejeva, posle prvobitnog glasnog ćutanja uprave slavnog pozorišta, izašao u javnost s tvrdnjom da je odluka o otkazivanju samo njegova i da je doneo pošto je na kontrolnoj probi zaključio da je predstava “nedovršena”.

 Želeći da dokaže kako nije poklekao pod političkim pritiscima i strahom od agresivnog pravoslavnog bigotizma, izveo je “najljupkiji” korak u ovom političko-baletskom zamešateljstvu – obznanio je novi datum premijere, onaj 4. maj iduće godine, koji se pominje na početku teksta.

 Uz fotografije s uplakanim ansamblom neodigrane predstave, Serebrenjikov je na svom Facebook nalogu objavio:”Danas je trebalo da bude premijera. Ali, Rudik ne može bez slobode i zato je ponovo odleteo.”

 Kao zvezda Marijinskog teatra iz Lenjingrada, Rudolf Nurejev je 1961. iskoristio gostovanje u Parizu da zatraži politički azil, postavši jedan od  najčuvenijih sovjetskih prebega. U Francuskoj je i umro 1993. od posledica AIDS-a. Kada je pobegao, Rusija je bila crvena, a Serebrenjikov je sada opisuje tamnijim tonovima, govoreći o preplitanju Putinovog autoritarizma, plutokratije i bujajućeg verskog fundamentalizma.

 Koliko god je cenzura uznemirujuća pojava, nisam bez izvesne melanholije, pa i zavisti pratio razvoj ove priče. Slučaj Nurejev odvijao se dok smo mi u ono malo slobodnijih medija i na društvenim mrežama pretresali da li će iz političkih razloga na Belefu svirati umetnik A ili umetnik B.

Pomislio sam kako su u velikoj zemlji i velikoj kulturi i skandali zaista veliki i bitni. I imaju mnogo nijansi koje nije lako razumeti.

Kako to, na čelu si institucije poput Boljšoj teatra, a pišeš lično Putinu nešto što on neće voleti da pročita? Ili, bespoštedno i s razlogom kritikuješ i režim i društvo i umetnički rukovodiš važnim pozorištem koje živi na budžetu?

 Razmišljao sam o upravnicima naših malenih pozorišta i njihovoj strepnji od svake političke šuše. I fantazirao o svetu u kojem je umetnost opasna. O tome da li se živi i svemoćni Putin zaista plaši mrtvog Nurejeva? Da li je zaista moguće da direktor teatra iskoristi svoje pravo (i dužnost) da iz umetničkih, estetskih razloga ne pusti predstavu iako je, kao što u slučaju “Nurejeva” navode mediji, u nju uloženo i sponzorskih 100.000 evra moćnog juvelirskog brenda Van Cleef & Arpels?

 Stvarno bih voleo da sledećeg maja budem u Moskvi i da u rukama imam karte za Boljšoj.