Retko šta je lepo kao masovna aktivnost. To zna svako ko je podelio tribinu sa navijačima kluba kojeg voli, proslavio rođenje deteta prijatelja u kafani, urlao na ulici za pravedniji svet ili skakao na festivalu u masi tako bliskih stranaca. Zašto nam grupna aktivnost toliko prija?

 Pa, jači smo. Osećamo pripadnost nečemu većem od nas. Okruženi smo sličnomišljenicima i ne dele nas međusobne razlike. To znamo od davnina. U divljini je pleme bezbednije na okupu, čovek je opušteniji kada nas ima nego kada je usamljen i u masi te niko ne pita kom se bogu moliš sve dok si deo ekipe. Ili čaršije. Psihološke studije pokazuju isto to – srećniji smo kada idemo u crkvu i to nema nikakve veze sa religijom, već sa činjenicom da smo deo zajedničke aktivnosti. Takvo iskustvo dešava se tokom kampanja, a ponekad i nakon izbora.

 To se desilo i posle predsedničkih izbora u Srbiji. Jedan slučajni FB event bio je dovoljna varnica da zapali ogorčene gradove – mladi koje se optužuje da se ne igraju žmurke nego vise na kompjuterima izašli su na ulice sa sve „kompjuterima“ u džepovima. Mnogi od njih rođeni posle pada Miloševića. Bez vođe. Bez organizacije dublje od FB eventa i četova. Bez previše zajedničkih političkih ideja, ali sa jednom mišlju – društvo u kom živimo iz mnogo razloga ne valja i za to je kriva vlast.

 Iskustvo devedesetih nam je pokazalo da ispravan stav nije dovoljan za promene – potrebna je i zajednička akcija građana, ponekad i van biračkih mesta. Kada je prihvaćeno da je aktiviranje nužda, kroz neuspele proteste se došlo do zaključka da ni ono po sebi ne donosi željeni rezultat, a posebno ne kada se dešava ad hoc. Postizborni #Protesti2017 desili su se, međutim, uprkos neobaziranju na pređašnja iskustva. Upravo to će i odrediti sudbinu ovog građanskog bunta.

 Potpuno suprotno od protesta ’96-’97, #Protesti2017 su postali kul već na početku. Broj demonstranata je eksplodirao već drugog dana, bez zahteva i ozbiljne organizacije na terenu. Od početka je bilo jasno da ta masa neće pristati ni na kakvu kontrolu, a posebno ne od strane opskurnih likova levih i desnih esktrema, bili oni veterani sa ukrajinskog ratišta ili fanovi crvenog terora. Prvi javni zahtevi studenata bili su relativno razumni i izvodivi, naredni, koje su očigledno pisali levi ekstremisti kao odgovor nedovoljno radikalnim prvim zahtevima, potpuno nerazumni i neizvodivi. Ipak, pošto je sve drugačije nego pre 20 godina – konkretni zahtevi uopšte nisu ni bili bitni za okupljanje građana, a dodatno se potvrdilo i da protest bez organizacionog vođstva ne može da konkretizuje ishod. Sa vođstvom, i to su pretendenti na liderstvo uglavnom dobro shvatili, gase se. Nezadovoljstvo pak ostaje, a o tome neka dobro razmisli vlast.

 Za društvo uopšte je bitnije pitanje – šta dalje?

 Nakon što najenergičniji među nama dobro utabaju asfalt gradskih ulica, pištaljke će se neminovno osušiti. I kada one utihnu i krene trežnjenje, svi ostajemo sami sa sobom, u novoj političkoj realnosti koja nam se još manje sviđa nego prethodna. Problem sa mamurlukom je u tome što je teži i jači, što je piće lošije. Ovo piće je bilo sa trafike kod Palasa, toplo i na prazan stomak. Mladima to, naravno, nikad nije bio problem i ogroman deo učesnika protesta to dobro zna. Oporaviće se brzo i sa lepim sećanjem na zajedničku aktivnost.

 Međutim, ono što političku aktivnost razlikuje od žurke je učenje na prethodnom iskustvu. Evolucijom iz parole „onesvesti se“ u „osvesti se“, iz ovog poduhvata svi možemo da izvučemo nekoliko zaključaka:

1. Nove generacije je moguće animirati na mrežama vrlo brzo i neočekivano, što je pokazao i rezultat trol-kandidata na predsedničkim izborima. Milenijalsi imaju herca.

2. Nemalo parče progresivnijeg dela društva nije zadovoljno trenutnim ustrojstvom.To nezadovoljstvo nije eksplodiralo zbog pojedinačnih zloupotreba vlasti, već zbog opšteg osećaja da nešto ozbiljno ne valja u načinu na koji ovde teku procesi. Svi problemi su personalizovani u Jednom čoveku, a mlađe generacije ne zanima što je „ranije sve bilo isto tako, samo je sad malo gore“. Oni hoće da tako više ne bude nikad.

3. Mnogim političkim poduhvatima okidač je bila „mala i benigna“ stvar, ali nijedan nije dugoročno uspeo bez ozbiljne organizacione strukture i rada na terenu, pa tako neće ni ovaj.

4. Put ka poboljšanju društva kroz ulicu mora da ispunjava još par istovremenih uslova. Samo neki među njima su postojanje političkih leđa koja nose ulični bunt, pravovremenost, obzir prema digitalnom vremenu u kom živimo, razumevanje mladih, liderstvo sa petljom i integritetom.

5. Političke partije nisu problem po sebi i ne treba ih odbacivati. Problem je što u njih, ovakve kakve su, nemamo poverenje i na njima je da ga pridobiju. Politika je ples kompromisa i iskoraka u kojoj je najlakše udaviti integritet u kompromisima. To rade skoro svi. Nešto malo teže ali jednako neefikasno jeste zadržati integritet a biti u večnom raskoraku sa stvarnošću. Raskorak donosi neostvarenost, pa nezadovoljstvo pa osećaj nesvrhovitosti. Sve suprotno onome kako se osećamo kada smo na ulicama.

 Bilo kako bilo, siguran sam da ovi zaključci nisu jedini nauk koji nam donose #Protesti2017.
Siguran sam i da ove možemo da zanemarimo i u narednih X godina.
Prilično sam uveren da nećemo.