Nikola Parun Nije strašno ali je velik Grad Politika
foto: Nikola Parun/Novi pogledi

 Pošto nam se bliže beogradski izbori, a oni su u političkom smislu kao pripremni turnir za neko veliko prvenstvo, red bi bio da se osvrnemo na neke razloge budućeg neuspeha opozicije u Beogradu, ali i zašto to za opoziciju ne mora da bude loše.

 Opozicija će, dakle, biti poražena na još jednim izborima. Ovo je moja procena u sadašnjim okolnostima i sa pretpostavkom da će gradski izbori biti održani u prvom kvartalu 2018, što je očekivano, jer centar grada trenutno izgleda kao Staljingrad 1943. Ta procena je razumna još od najave učešća 6-7 opozicionih aktera i konačna od momenta kad je Saša Janković iz čista mira i samo njemu znanog razloga napao Demokratsku stranku, desnu nogu njegovog relativnog uspeha na predsedničkim izborima.

 U poslednje 3 godine opozicija u Beogradu, sa izuzetkom performansa ekipe iz Ne davimo Beograd, nije uradila ništa vredno pomena. To je preslikana situacija sa republičkog nivoa. Politika svedena na "oštro-osuđujemo" izjave i tek toliko rada da se bude iznad vode. Istina je da je teško raditi u tako nezavidnim okolnostima, pod pritiscima i nasiljem vlasti. Istina je i da se, ne tako davno, ozbiljno radilo pod daleko većim pritiscima i nasiljem vlasti.  I pobedilo.

 Hajde da pažnju usmerimo na jedan, retko pominjan aspekt vezanih neuspeha.

 U HBO seriji The Leftovers (koju apsolutno preporučujem), naprasno je nestalo 2% celog čovečanstva, na svim meridijanima; 140 miliona ljudi u zbiru. Kao i u pravom životu, i ovde se različiti ljudi različito nose sa gubitkom nekog sebi bliskog, a gotovo svakome je neko nestao. Nakon Dana nestanka, oformljava se kult Guilty Remnants, ljudi obučenih u belo koji ne pričaju i čija je svrha da budu podsetnik svim drugima preostalima na svetu da ništa nema smisla. Po izlasku iz Remnants-a u drugoj sezoni, Lori Garvi sa svojim sinom Tomijem pokušava da radi sa članovima i da ih jednog po jednog vadi iz tog nihilističkog kulta. Nakon više neuspeha u preobraćivanju, Tomi očajan kaže majci:

 "Oni im daju nešto. Mi to nešto možemo da ogolimo ali kad to uradimo, nemamo čime da im to nadomestimo“, nakon čega mu Lori odgovara:

  "Pa, hajde da im damo nešto.“

 Ovo je sjajan insajt koji obrazovani, a posebno nabeđeni profesionalci u politici, tako često zaboravljaju. Opozicija ne može da bude samo protiv Vučića ako hoće uspeh. Mora da ponudi nešto. I da to nešto zapravo bude privlačno ljudima od kojih traži glas. Vučićev put ka tronu je, podsetićemo se, za javnost počeo posetom Đulijanija u kampanji pred izbore 2012. Njegovo pranje od radikalske prošlosti selo je kao kec na jedanaest u suton sve korumpiranije vlasti tadašnjeg DS-a. I građani su dobili dovoljno našminkanog Vučića, koji je pritom i spreman da se obračuna sa „žutom bandom“.
Dobili su dodatni sadržaj. Dobili su nešto.

 Moderna psihologija pokazuje da je odustajanje od loše navike daleko lakše ako se istovremeno uvede dobra navika koja jednako ili barem približno zadovoljava. Na ovim osnovama opoziciji valja da razmišlja kada pravi svoje planove za buduće aktivnosti. S obzirom da nijedna od previše opozicionih formacija nema heroja, ozbiljnu političku ličnost koja bi na harizmu ostvarila rezultat (što je poseban problem koji zavređuje novi tekst), trebalo bi da se porazmisli o promeni narativa. I to ne u odnosu na Vučića. U odnosu na sebe same.

 Zbog toga kažem da naredni poraz opozicije nije nužno loš, jer je šansa da to bude i njen poslednji poraz u nizu – ukoliko se uhvati u koštac sa unutrašnjim ograničenjima i razbije amove zbog kojih ne vidi šire od sopstvene baze glasača.

 Spektar tema na gradskom nivou je limitiran ali limitiran je svim igračima. I onima što imaju svu moć, medije i siledžije jednako kao i opoziciji. Zbog toga je opoziciji potreban jak storytelling. Jasan otklon od Vučićevih mana i priznanje za dobre stvari koje je pokrenuo ili uradio. Dinamična infrastruktura, partijska organizacija i harizmatičan lider. Više od svega toga i bez ovoga ništa – percepcija da će zapravo da uradi bilo šta ako dobije vlast.

 „Vučić radi stvari. Većinom loše. Ali radi stvari.“

 „Opozicija ne radi ništa. Opozicija neće ni da uradi ništa. Ne treba mi opozicija.“

 Za vikend sam pričao sa svojom frizerkom, muči se sa salonom i kaže da će da glasa za Vučića jer joj je svejedno ko vlada kad je svi isto udaraju po ušima sa porezima, doprinosima i taksama „za kojekakve pizde materine koje ne znam ni šta su ali znam da će da me zatvore ako jednu ne platim“.

 Pa opozicijo, daj joj nešto.

Nikola Parun Nikola ParunOd komunikacija do politike i nazad. Slobodar.