Godina 1814, vrhunac Britansko-Američkog rata. Glavni grad SAD na kolenima, okupiran, tada i nikada više. Planove generala Roberta Rosa poremetiće sutrašnji uragan ali za to nije mogao da zna dok je sa svojim ljudima lično palio Belu kuću, Kapitol i sve druge javne zgrade u Vašingtonu.
Već narednog meseca, general Ros gine u bici za Baltimor od kuršuma golobradih američkih patriota i njegovo telo u buretu ruma prenose u rodni Rostrevor na međi dve današnje Irske. Naredne decenije, tamo dobija obelisk visine 99 stopa, u slavu njegovog zauzimanja Vašingtona. Velika Britanija i SAD nakon 40 godina žestokih konflikata ulaze u fazu stabilnog mira.
Sve što se nakon ovoga desilo bilo je definisano najboljim interesima dve političke zajednice, okosnice moderne civilizacije kojoj pripadamo. Zarađeni mir je postao osnova za progres, razmenu i razvoj oba društva.
Odnos srpske i albanske političke zajednice obeležen je predugim periodom konflikta. Krti mir u kojem živimo je nametnut, pre nego zarađen. Ipak, on je pretpostavka jedine stvari koja funkcioniše ne pitajući mnogo za nacionalnost i veroispovest – trgovinu. Zbog toga je osiguravanje mira i normalizacija odnosa dve zajednice apsolutni prioritet za IKAKVU budućnost i napredak ljudi koji u njima žive. Narodi se, uostalom, „poznaju po veličini svog mira, a ne po svojim ratovima“, saopštio nam je Pekić. I taj mir ima svoju cenu.
Nažalost, ovo je jedna od dve aktuelne teme na kojoj se politički razum potire sa stavovima antirežimskih partija i pokreta. Prestanak kosovskog sukoba je nešto što smo godinama, ako ne i decenijama, želeli svi na ovoj, recimo – modernizacijskoj - strani spektra. Sada, kada kosovsko pitanje rešavaju i oni koji su bili deo zločinačkih sistema na obe strane, ostaje da se pitamo – kako se ovo desilo? Ne nama kao društvu, za društva je dobro što se ono rešava, nego nama koji smo pokušavali da zapušimo tenkovske cevi, srušili diktatora koji je tenkove zloupotrebio i trpeli pritisak i etiketiranja boreći se za mir.
To je naša zastava.
Taj jarbol je trebalo da bude naš.
Neposredno pred sopstvenu smrt, britanski general Ros je na svoj brod primio Amerikanca Frensisa Skota Kia, advokata i ličnog izaslanika predsednika Medisona, da sa njim pregovara uslove razmene zarobljenika. Ki je čuo planove Britanaca za napad na Baltimor i morao je da ostane na neprijateljskom brodu dok se opsada ne završi. Predveče je na tvrđavi grada video zastavu sa 15 zvezdica i pruga i probdeo noć dok je nije ponovo video narednog jutra, sada visoko i pobednički podignutu.
Tada je napisao Zvezdama kićen barjak, budući tekst himne SAD.
Spomenik Đinđiću druga je sporna tema ovih nedelja. Zoran Đinđić je, prema mom mišljenju, jedini srpski političar u drugoj polovini 20. veka koji je svojim radom, rezultatima, stavovima i principima, spomenik i zaslužio. Moguće je da je moje mišljenje pogrešno. Moguće je da je moja ocena estetske dovoljnosti i konceptualne ispravnosti izabranog rada pogrešna. Ipak, moje mišljenje i činjenica ko će da ga podigne je od sekundarne važnosti - najmanji problem je da preskočimo otvaranje. Ono što će da ostane jeste savremen spomenik Đinđiću i to je nešto što bi trebalo da raduje svakog ko iole ceni njegov doprinos izgradnji poštenih institucija.
Međutim, stvari stoje malo drugačije. Gotovo sve u vezi sa ovim obeležjem dočekano je u dobrom delu, recimo –modernizacijske- strane političkog spektra na nož. Streljani premijer je entitet na koji tapiju navodno imamo samo mi, koji smo ga podržavali - živog, mrtvog ili oba. Sada, kada mu spomenik koji mu nikada nismo digli, dižu i oni koji su bili njegovi najveći politički protivnici, ostaje da se pitamo – kako se ovo desilo?
On je naša zastava.
Taj jarbol je trebalo da bude naš.
Godina 2014, stara 15-15 američka zastava, popularni Star Spangled Banner, zaviorio se svom širinom u rukama lokalnih studenata, pod obeliskom posvećenom generalu Rosu. Zvezdama kićeni Rostrevorski festival obeležava 200 godina od momenta kada je u ponoru odnosa dve zajednice nastala himna najmoćnije države modernog doba, u varoši iz koje je došao čovek koji je spalio Belu kuću.
SAD i Velika Britanija su morale da ozbiljno iskorače da bi došle do odnosa koji imaju.
Moraćemo i mi, ako uopšte mislimo da imamo jarbole na koje ćemo da kačimo naše zastave.
Recimo -modernizacijske- ...
Novi Pogledi, 31.10.2017
Srodni linkovi:
Nikola ParunOd komunikacija do politike i nazad. Slobodar.